Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Ход по води

Ход по води

‘‘А он рече: Ходи! И изашавши из лађе, Петар иђаше по води да дође Исусу.’‘ (Мт. 14,29)

У недељу девету по Духовима, Црква проповеда Матејево Јевађеље, о догађају Христовог и Петровог хода по површини воде Генисаретског језера. Ова крајње дирљива и величанствена јеванђелска прича, носи у себи поруку вере, искреног и потпуног предавања Христу. То није епизода која говори о још једном чуду и потврди свемогућности Божје, јер главни протагонисти овог догађаја су апостоли и први међу њима, Петар. Позивање Христа на Себе, јесте позив њима, али и нама, да немају страха пред природним законом јер је Он ту присутан и да самим тим, било какави физички закони или препреке нестају и бивају превазиђени божанским присуством и вољом. Услов поништавања тих датости и законитости јесте потпуна и безусловна вера и прилазак Сину Божјем без страха. Петар први исказује људску храброст и отискује се на површину воде, али страх који у њему изазива искушење силовитог ветра рађа сумњу која га безмало потапа у тмину језера. Христова рука га спашава, са питањем: ‘‘Маловерни, зашто посумња?’‘

Искуство Цркве током два миленијума, сведочи нам овај догађај изнова и небројено пута кроз аскетски подвиг и веру светих. Ход по води је је символ потпуног надвладавања створене и физичке природе Духом Светим многих подвижника, али и позив свакоме да свеприсутност Божје љубави, може да учини несхватљиве и неизрециве ствари. Житија светих, писмено и усмено предање Цркве су поучни доказ и наставак чуда са Генисарета, потврда тврде вере светих кроз историју. Ход по води је метафора хода по површини и изнад узбуркане стихије света, а лађа у коју се апостоли укрцавају – Црква – мирно уточиште унутар кога нема страха јер ту је љубав Онога који говори: ‘‘Не бојте се, ја сам, не плашите се!’‘

Ово дивно Јеванђење учи нас да никада не сумњамо у Божју присутност и љубав према свету. Стварност Божјег присуства надилази границе створеног света, преображава га, даје му потпуно нову димензију и квалитет. То је она тачка када свет постаје Царство Божје, а сваки човек по својој вери, а по љубави и милости Божјој постаје подобије Божје, син Бога Живога по благодати.

Протонамесник Александар Вучај