Беседа на поглавље IX – ‘‘ЈЕРЕЈИ БОЖИЈИ ТРЕБА ДА ПОУЧАВАЈУ ДРУГЕ. ЗБОГ ТОГА И САМИ ТРЕБА ДА УСРДНО ИЗУЧАВАЈУ РЕЧ БОЖИЈУ И СВЕТООТАЧКУ’‘ из дела Игумана Тихона ‘‘Свето и узвишено служење свештеника Божијег,’‘ стр. 107-114.
У ИМЕ ОЦА И СИНА И СВЕТОГ ДУХА!
Преосвећени Владико, вољена моја браћо презвитери и саслужитељи, Народе Божији,
У дану када раширених руку и срдаца, пред Господом и Црквом Његовом, попут покајаног цариника изговарамо речи – Милостив буди Господе, мени грешном, и када надахнути Духом Светим, пред својим исповедником убирамо духовне плодове покајања, зарањајући у најтамније дубине своје душе и савести, чујмо речи светогорског старца младом презвитеру – ‘‘Свакога дана сећај се речи које си примио на дан свог рукоположења, да непорочно стојиш пред жртвеником Господњим, да проповедаш Јеванђеље Царства Господњег, да свештенодејствујеш реч истине Божије, да приносиш дарове и жртве духовне и да обнављаш народ Божији у бањи препорођења. То чини, и слави свој епитрахиљ и он ће прославити тебе.’‘
Бог Логос нам је дао логос, Бог Реч предао нам је реч. Реч као љубав и радост Царства Божијег, реч као силу да преображавамо, да мењамо, да творимо ново, да сабирамо и сједињујемо, да миримо и праштамо, да дарујемо и тражимо. Реч да волимо и спасавамо. Господ нам је све дао и том Речју својом нас је нахранио и напојио, утешио и оснажио, наоружао нас Духом Светим, службом мученичком и дивном, залогом и обавезом да је попут благог пролећног ветра развејавамо, сејемо и ширимо, дарујемо и предајемо, садимо у душе и срца, у бића људска.
Себи смо дужни данас, да своју савест упитамо, јесмо ли довољно дали своје животне снаге и духовне крви, свог времена и пастирског труда уложили, да у парохијама, у домовима Хришћана, бар зрно испунимо Христову крштењску заповест – да научимо све људе Речи Његовој, да их уведемо у најтоплији божански загрљај, у сласт и радост Царства Божијег, у Цркву и Евхаристију.
Данас треба да упитамо себе, јесмо ли имали довољно снаге, да дубље и усрдније уронимо и јеванђелско читање, да се саберемо у себе и молитвено затворимо очи своје, и да се у мислима скријемо међу јерусалимском децом које гледају како слепи од рођења отвара очи своје, да седимо на светој земљи међ Јеврејима и слушамо Беседу на Гори или иза камена веселећи се док Лазар устаје из мртвих. А потом апостолски надахнути и напојени Духом, стали на амвон и Народу Божијем, пастви својој, као сведоци и благовесници, проповедали и учили, позивали и звали, молили.
‘‘Господе отвори усне моје и уста ће моја објавити славу твоју.’‘ Све је Божије и ми смо Божији. Наша је само добра воља и подвиг сопственог духа и интелекта, да учинимо труд и напор смирења, жртву времена и личног живота, да уронимо у дубине бескрајног океана јеванђелске речи, чије се плаветнило претапа у златну светлост самога Христа, у Коме је спасење наше и свих које нам је Господ дао у старање. Тога ради, начинимо мали искорак у свом литургијском животу и проповедничкој служби и вратимо се тумачењу читања из Апостола. Нека наше омилије буду украшене христоносним боговидцем Павлом. Нека прапорци на кадионицама буду тиши, а Павле гласнији, да га Црква чује, а наша уста да га славе и прославе, тумаче и објасне, и изнедре пред људе Христа, коју у Павлу, дивном и предивном живи.
Тумачење јеванђелске речи нас води даље, кроз простор и време, кроз историју, ка хоризонтима светоотачке и аскетске мисли и мудрости, чији морамо бити марљиви читаоци и тумачи. Патристика треба да буде нераскидив део нашег личног и проповедничког искуства. Она је пролећна роса на пурпурном цвету Јеванђеља, коју пажљиво и нежно морамо да сакупимо, и да њоме напојимо себе и друге. Да је делимо брижљиво и трезвеноумно, питко и увек јасно и разумљиво.
Два миленијума Црква благовести Јеванђеље. Створили смо и хришћанску цивилизацију, са свим мана и врлинама, али оно што је највредније унутар те цивилизације је несумљиво – хришћанска култура. Њој дугујемо мноштво мислилаца, стваралаца и уметника различите врсте, који су својим делом посведочили свој хришћански и православни идентитет. Њихова дела такође треба да нам буду надахнуће и средство у нашој јеванђелској мисији. Заиста, романи Достојевског, стихови Сетог Владике Николаја, филмови Тарковског, Лунгина или Михалкова, морају да буду део наше проповеди и пастирског дијалога, посебно са млађим генерацијама наших верника.
На концу, када из молитве и духовне припреме за Реч Божију, отворимо своје очи, осврнимо се око себе и широм отворених очију погледајмо свет у коме живимо, покушајмо да сагледамо онаквим какав јесте и сетимо се Сирије, и наше живе ране Косова и Метохије, и Аушвица и Јасеновца, сваке капи крви невине проливене и дечије сузе, катаклизми и стихија, свих стрепњи, нада и молитви наших парохијана, и спознајмо свет и човека, онаквима какви јесу. Тада учинимо жртву дубоког промишљања и све предајмо Христу, станимо пред Народ Божији и проповедајмо мудро и кротко, смирено и ватрено, једну једину истину да је Христос Васкрсао и да је Његово Царство ту, овде и сада, да ће у пуноћи доћи у Дан Његовог Другог доласка. Да нам је Христос све, и пут и истина и живот, да је Он све у свему и да ван Цркве Христове спасења нема. Таква реч нека увек буде на уснама нашим и биће светлост свету, и со земљи. Амин.
Протонамесник Александар Вучај
