Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Не дамо светиње

Мислим да смо као народ коначно пронашли “најмањи српски заједнички садржалац”, а он гласи:
“Не дамо Светиње!”
Потпуно је јасно да нас никада никаква идеологија не може ујединити. Напротив!

Историјска сведочанства о српском уједињењу нам говоре да се таква слога и снага код нас рађала увек када је требало одбранити Светиње: Слободу, Правду, Истину, Веру.
У томе су нам, парадоксално звучи, помагали Бог, и наши непријатељи.
Непријатељи су нас будили из малодушног сна, а Бог нам је затим давао слогу и силу.

Ми смо народ, изгледа, који је предодређен да буде Чувар. Чувар Светиње.
Не маримо толико за Светиње, док оне нису нападнуте. Не маримо ни да приступамо Светињама. Не идемо у Цркву, не читамо Свето Писмо, нисмо баш нешто ни упознати са нашом славном историјом и прецима.
Волимо да се расправљамо у недоглед, да се делимо, да завидимо једни другима…
Али, за Светиње смо спремни живот да дамо!

Тренутно смо у ситуацији да буквално бранимо опипљиве Светиње: Цркве, манастире, мошти светитеља, црквене предмете, црквена имања…
И бранимо их на, до сада, јединствен начин, оним што није опипљиво-молитвом.
Ово је Православни молитвени устанак!
Пушке, пиштоље и бомбе заменили су Крстови, иконе и свеће!
Колоне народа су видљиве слике невидљивих молитава…

Ниједна реформа или револуција не може донети истинску промену.
Нама, заправо, није потребна промена, већ обнова-преображај.
Бранећи Светиње, управо, доживљавамо преображај.
Дух Свети кроз народ брани своје Светиње.
Одбрана Светиња је наш пут до Духовне обнове, наш пут до Светог Духа.
Тако освећени, схватићемо, да је сваки човек-Светиња.
“Нема веће љубави од ове, кад пријатељ положи живот за пријатеља свога”, речи су Господње. То не значи само да треба да умремо за друге, већ и да живимо за њих…

И нас Обреновчане, данас је повукла литијска бујица, где смо, на челу са Његовим Преосвештенством, Епископом Ваљевским Господином Милутином, свештенством и монаштвом Епархије ваљевске, исказали молитвену подршку браћи и сестрама у Црној Гори и Косову и Метохији.
После Молебана у Цркви “Силаска Светог Духа на апостоле”, велики број верног народа кренуо је пут Цркве “Сабора српских светитеља” и тиме, практично и симболично, показао, да су Срби Свети Народ, само ако дозволимо да на нас сиђе Свети Дух.
Данас је Свети Дух ваистину бранио Светиње.

Живећи, шетајући и бранећи оно што нам је најсветије, мислим да смо најзад открили поруку предака.
Поруку коју треба пренети и потомцима:
“Не дамо Светиње!”

Владан Нешковић, чтец-вероучитељ