Некада људи чине нека дела која су у потпуној супротности са њиховим сопственим интересима, логиком и здравим разумом. Ни један истински слободан човек не може се ставити ни у један калуп или категорију која је плод неког експеримента или анкете. Разум каже једно а срце хоће друго и на крају буде како срце хоће. Избор може бити и добар и лош, што само доказује да човек није само или једино рационално биће. Очигледно је да постоје неке сфере у које разум не може да продре а које срце може да види.
Недеља посвећена успомени на жене мироносице и праведног Јосифа управо говори о томе, јер они, противно сваком интересу, логици и разуму, нису напустили Христа у тренутку Његовог Страдања, већ су све време, уз Пресвету Богородицу, били ту и погребли Његово Свето Тело. Нико од њих није био тако близак сарадник Христов као апостоли, од којих је само Свети Јован Богослов остао, и нико од њих није видео толика чуда и чуо све Еванђеље Христово, а ипак су упркос страху од смрти остали уз Господа. Апостолима тада није био дат Дух Утешитељ, и иако су све чули и видели, страх је био овладао њима и они су се разбежали. Тек од дана Педесетнице они постају неустрашиви весници Васкрсења Христовог и проносе Еванђеље до крајева тадашњег грчко-римског света („неверени“ Апостол Тома је стигао до Индије где је и пострадао). Дакле, Апостоли тек после добијања Светога Духа постају неустрашиви, али шта је то што је дало неустрашивост мироносицама и праведном Јосифу? Љубав и ништа друго.
Многи су у Јудеји у то време, очекивали Месију који ће избавити Јевреје из римског ропства и потчинити све народе изабраном народу-Јеврејима, па чак и сами Апостоли. Месија је дошао али не да ослободи Јевреје, већ сваког човека од ропства ђаволу, греху и смрти, а пут ка тој слободи је био пут „саможртевене љубави и свецелог самопредавања за спас света и човека“( о. А. Шмеман). Мироносице и праведни Јосиф су то својим срцима схватили и показали, они су свог Учитеља искрено волели и Његова смрт је за њих била велика катастрофа која је потпуно потресла њихово биће. На жалост, нема човека који се није срео са смрћу кроз смрт себи блиских особа. Заиста је велика трагедија када вољена особа нестане, као да је нестао и део нас.
У први дан недеље, трећи дан по Распећу, мироносице су похитале ујутру рано на Гроб да учине оно што се још може учинити, да помажу тело мирисима и испоштују погребне обичаје, али уместо да то испуне Христос их награђује за љубав коју су показале према Њему. Оне постају прве благовеснице радосне вести Васкрсења Христовог, подсећајући за сва времена да се само безрезервном љубављу према Богу и ближњима задобија радоста Васкрсења.
протонамесник Бранко Чолић
