Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Недеља мироносица

Опис Христовог погребења од стране Јосифа, као завршетак страдања, у Јеванђељу по Марку, потврђује стварност Христове смрти као историјске чињенице. Од самога почетка Црква је инсистирала на овој чињеници, што потврђује и Символ вере.

Јосиф из Ариматеје, члан “Великог Синедриона” се усудио, потрешен Христовом смрћу, да предузме кораке и сахрани Исуса, како доликује члану јеврејске заједнице, у гроб у који нико не беше сахрањен. Јосиф је то учинио у петак, уочи суботе, када је био празник Пасхе јер по Закону тела тада нису смела остати на крсту. Погребењу су присуствовале Марија из Магдале и Марија, мати Јосијина, што још једном указује на непоклебиву веру и ревност ових жена. Иако Јосиф полаже Христа у гроб, Живот се не може сместити у Ад, нити светлост у таму.

Сва Јеванђеља се завршавају Христовим Васкрсењем. Јеванђеља износе сведочење о њему, не описујући при томе само Васкрсење. Није могуће видети и описати Христово устајање из мртвих, јер оно успоставља нови свет. Тај догађај није одређен законитостима овог света, света пропадљивости, јер га он по свом смислу и суштини надилази. Он је једнак Божијем стварању света ни из чега и зато верујући човек види Васкрсење очима вере у Духу Светом и Васкрслог Господа сусреће и препознаје лицем к лицу у Светим Тајнама Цркве (код Апостола Луке, двојца ученика у Емаусу, препознају Васкрслог Христа када благосиља хлеб).

Први дан седмице је недеља – Дан Господњи (грч. Кириаки имера), и врло рано је добио тај назив из стиха у Откр. 1,10 – “Бејах у Духу у Дан Господњи…” На гроб Христов долазе Марија Магдалена, Марија Јаковљева и Саломија, како би по обичају мирисима помазале Христово тело. Оне долазе “Око изласка Сунца”, као временске одреднице која има свој богословски смисао и символизује – подизање из гроба и излазак Сунца Правде.

“Младић” на гробу, по тумачењу светих отаца, је видљиво обличије анђела у белој одежди. Он благовести Васкрсење и умирује мироносице. Јер како говоре црквене химне Началника живота (грч. Архигос тис зоис) и Саможивот (грч. Афтозоиа) тј. Онога Који има живот у себи, немогуће је утамничити у гроб. Тако, Христов гроб није место смрти већ живота. Живот из гроба.

Жене су први примаоци благовести Васкрсења, и анђео је прво морао да их ослободи страха речима: “Не плашите се,” а потом да им благовести само Васкрсење Господа Исуса Христа. И управо оне су позване да то благовесте осталим Апостолима. Примећујемо да се овде експлицитно помиње Петрово име, не без разлога, јер се тиме наглашава да он није изгубио љубав и поверење Господа, упркос томе што се дрекао Христа три пута. Након одрицања су уследиле Првоапостолове сузе покајања. Тако код Луке у 24,34 и у Павловој 1. Кор. 15,5 се иначе говори да се Христос посебно јавио Апостолу Петру. Жене мироносице су обузете “страхом и трпетом”, израз људске емоције и осећања који се у више наврата користи при Христовим знацима (грч. симион) у Јеванђељу по Јовану и чудима (грч. тавма) код осталих јеванђелиста, што догађај Васкрсења и јесте, најдивнији и најрадоснији догађај од постања света.

Протонамесник Александар Вучај