Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Недеља слепога

‘‘Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божја на њему.’‘ (Јн. 9,3)

Исцељење слепог човека у бањи Силоаму, у Јерусалиму, од стране Господа Исуса Христа, један је од догађаја описаних у Јовановом Јеванђељу, а коме је Црква посветила једну недељу током Педесетнице. Са разлогом, у пастирском духу Црква благовести овај догађај услед врло дубоке проблематике и вековног питања, на којe одговор даје управо ова прича, односно сам Господ Христос.

Наиме, у јеврејском менталитету, али и других народа, постоји дубока предрасуда да су болести и несреће од рођења, испаштање зарад греха предака. Та предрасуда и неистина је погрешни одговор човека на несвесни порив своје природе за правдом и равнотежом унутар граница створеног света, пројавом космичке правде у времену. Христос чином исцељења слепога од рођења и својим одговором и поуком ученицима, руши ову заблуду, доносећи свету и човеку суштински нови и истинити смисао овакве врсте патње. Даје одговор за којим вапије човек, откривајући му сву истину створености и пропадљивости сопствене, људске природе унутар које се пројављује Дух Свети, Божја љубав и старање за човека. Болест није испаштање ради греха других, већ Божја посета и прилика да се ‘‘јаве дела Божја.’‘ Не без разлога, Господ при чину исцењеља користи твар, као символ да свака честица створеног света може пројавити и пројављује Духа Светог, Љубав Божју.

Ова прича крије у себи и скривену поруку духовног слепила, као греха и сопствене осуде на патњу, оличену у фарисејима, као архетиповима духовно слепих људи за Бога и Истину, која им се сведочи и пројављује пред очима. То је порука и опомена свима који не желе да виде стварност Васкрсења и исцељења свих у Христу, који у тами свог слепила тумарају у оквирима пропадљиве логике, окошталих закона створене природе и сопственог самољубља. Тренутак у коме слепи човек отвара своје очи, потресан је и испуњен дубоком осећајношћу, јер знамо да прву светлост коју је несрећни човек угледао, била је Светлост лица Сина Божјег, Господа нашег Исуса Христа! Протонамесник Александар Вучај