Св. Јован Златоусти: „О васкрсењу мртвих“.
„Не говори ми: како тело може опет устати,и постати бесмртно? Кад сила Божија дејствује, то како да не може? Но шта ја говорим о Богу? Он је уредио, да и ти вршиш васкрсење, то у семенима, то у уметности, то у металним стварима. Тако семена, ако прво не умруи не иструле, не израсте клас. Тако расуђуј и о своме телу: када видиш трулење, тада нарочито размишљај о васкрсењу. Смрт у ствари није ништа друго до потпуно уништење трулежи, јер смрт не ништи тело него трулост његову. То исто може се видети и на металним стварима. Вештаци у том послу узимају златоносну земљу, па бацивши је у пећ, излучују злато; такође: из смесе песка и других ствари праве чисто стакло. Реци ми сад, зар благодат Божија није у стању учинити оно што чини моћ огња? Ко то од оних који имају ма колико разума може рећи? Помисли, како је Бог тебе створио испочетка, па не сумњај у васкрсење. Није ли Он тада узео земљу и уобличио? Шта је теже: да ли створити из земље тело, жиле, кожу, кости, нерве, вене, артерије, органска и проста тела, очи, уши, ноздрве, ноге, руке, и свакоме од ових чланова дати посебно и опште дејство, или оно што је пало у трулеж поново учинити бесмртним? Но каква је потреба говорити о телима? Реци ми, како је Бог створио безбројне силе и зборове ангела, архангела и њихове више чинове? Ја нисам у стању показати други неки начин осим тога, да је Њему било довољно то само захтети.
Зар, дакле, Онај, који је створио толике безтелесне војске, не може опет обновити распаднуто тело човечије, и даровати му више достојанство? Ко је тако нерасудан, да сумња у то, и да одриче васкрсење? У истини, ако не васкрсне тело, то неће васкрснути ни човек, због тога што човек није само душа, него душа и тело. Отуда, ако васкрсне само душа, то је само васкрсење на половину а не свецело. При том још у односу к души управо не може се ни говорити о васкрсењу, пошто се васкрсење односи на умрлога и иструлелога, а тело трули, не душа..
Ми смо умрли двојаком смрћу, зато чекамо и двојако васкрсење. Христос је умро једном смрћу, зато је Он и васкрсао једним васкрсењем. Како то? Рећи ћу. Адам је умро и телесно и душевно—умро је и грехом и природом: у који дан окусите од дрвета, смрћу ћете умријети (Постања, 2, 17). Истина, он није умро природом у онај дан, него је умро грехом; ово је смрт душе, а оно — смрт тела. У осталом, кад чујеш о смрти душе, то не помисли, да душа умире: она је бесмртна, но смрт душе је грех и вечна казна. Зато и Христос вели: не бојте се оних који убијају тијело а душу не могу убити. Смрт је у нас двојака, због тога и васкрсење мора бити двојако. А у Христа — једна смрт, јер Христос није згрешио; чак и та једна смрт била је ради нас, пошто Он (по Себи) није био подложан смрти. Он није био подложан греху, следствено ни смрти. Отуда је Он васкрсао васкрсењем само од једне смрти; док ми, умирући двојаком смрћу, васкрсавамо и двојаким васкрсењем. Једним смо ми већ васкрсли од греха, јер смо се погребли заједно с Њим у крштењу, и устали смо заједно с Њим кроз крштење. То је једно васкрсење — опроштење од греха; а друго васкрсење јесте — васкрсење тела“.
Протонамесник Бранко Чолић
Пастирско писмо
