„Друго вас искушење није снашло, осим човечијега; али, веран је Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети“ (1 Кор. 10,13).
Реч „искушење“ је једна од најчешћих речи које се могу чути у свакодневном животу. Тако често чујемо да постоје „искушења данашњице“, или „не може се живети без искушења“, или „живот је пун искушења“. Све ово јесте тачно и у понуди су разна решења за излазак из стања проузрокованих „искушењима“ али ту већ настаје прави проблем, јер се најчешће лечи последица а не узрок. Дакле, да би се нашао прави излаз из „искушења“ потребно је пронаћи његов узрок и тек тада одредити средства за борбу против њега.
Ко искушава човека је једино и право питање које човек треба да постави и по добијању одговора излаз из „искушења“ се лако налази. Хришћански светитељи су препознали четири извора „искушења“: ми сами, ближњи, ђаво и Бог.
Човека најчешће куша његова сама природа, односно нагони, од којих су најјачи сексуални и агресивни. Када им човек подлегне јављају се многи греси, пороци и страсти који затамњују лик Божији у човеку и од боголиког, човек постаје зверолико биће. Даље долазе на ред искушења која стварамо једни другима која могу бити чак и душекорисна (нпр. игуманово искушавање искушеника или родитеља деце). Ђаво куша човека, знао то овај или не, веровао да ђаво постоји или не. На ово га опомињу Јеванђеља и житија многих светитеља али потребно је разликовати човека који је на правом путу обожења од човека којег је ђаво „узео под своје“. Први је увек будан над собом и бори се против „искушења“. пада и устаје, док је други инструмент којим ђаво управља што се види из његових поступака (многи су примери овога у Јеванђељима и Житијима светих). Бог искушава само оне најјаче и најсавршеније као што су били: Аврам који је умало заклао свог сина Исака, Јаков који се рвао са Богом, Јов који је страдао без икаквог учињеног греха али и Господ Исус Христос који, по својој човечанској природи, моли Бога да га „мимоиђе ова чаша“. На ово се односе речи Посланице апостола Јакова: „Ниједан кад је кушан да не говори: Бог ме куша; јер Бог је непријемчив за кушање злом и Он не искушава никога. Него свакога искушава сопствена жеља, која га мами и вара. Тада жеља затрудневши рађа грех, а грех учињен рађа смрт. Не варајте се, драга браћо моја“(1, 13-16). Овде ваља напоменути да грех, који се јавља као последица подлегања искушењу, нема никакву онтологију (нема биће сам по себи), јер је грех кварење оног бића које је Бог створио („Погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома“. 1 Мој. 1, 31). Сваком човеку Бог је дао биће, и слободу да живот живи као добро биће не би ли на крају постигао вечно биће-Царство Божије. Трагедија човека је што он може да каже Богу не и тако поквари и уништи биће које му је Бог дао, што на крају води у смрт.
Пут хришћанина је пут ка Богу у Вечност и Живот. На њему га чекају бројне препреке („искушења“) које имају циљ да га одведу на стрампутицу и смрт. „Земља насељава и Рај и Пакао“, каже Преподобни Јустин Ћелијски, пут је тежак али „све могу у Христу који ми моћ даје“(Фил. 4, 13).
протонамесник Бранко Чолић
