Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Сабор српских светитеља

“Идите, дакле, и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светог Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и ево ја са с вама у све дане до свршетка века. Амин.” (Мт. 28, 19-20)

У првим временима, по Педесетници и силаску Светог Духа на апостоле у Јерусалиму, апостолска киригма, Благовест о Васкрсењу Господа Исуса Христа, добила је свој васељенски карактер. Господњи ученици одлазе на све четири стране света да проповедају Јеванђеље, а доласком Светог апостола Павла у Македонију, и напослетку у Рим, Европа престаје да буде географски појам. Она постаје освештани, литургијски простор, заједница крштених народа, које Бог познаје и прима у Царство Своје. Тако, Христова заповест о Крштењу свих народа, своју пуноћу и испуњење добиће Крштењем Светог цара Константина и христијанизацијом целокупне Римске Империје.

Мисионарски подвиг Светих равноапостолних Кирила и Методија међу словенским народима, током живота Византије, представља свеприсутност Христове крштењске заповести, која се у историји, простору и времену, наставља и односи на “све народе,” који јесу и који ће настати као заједнице.

На темељу Кирило-методијевског предања, које има свој дубоки црквени и литургијски карактер, изниче Светосавље, као аутентични и уобличени израз укључивања читавог српског националног корпуса у Цркву, у дијалог, заједничарење и причешћивање у заједници Тела Христовог, са осталим крштеним народима, на жив и непоновљив начин. Српски народ, тако, афирмише и потврђује свој јединствени и непоновљиви идентитет, са једне стране издвајајући се у свом културолошком обрасцу, од доминантног центра – Византије и Мајке Цркве – Цариграда; а са друге, градећи нераскидиву везу и заједницу са Византијом и свим хришћанским народима Европе. На тај начин активно учествујући у стварању верске, културне и цивилизацијске баштине Европе. Унутар таквог историјског оквира, рађа се јединствени црквено-национални образац српског народа – Светосавље, из кога и на коме изниче наш аутентични начин живота и постојања.

Светосавље је евхаристијско – јеванђелски динамизам и и унутрашњи покрет српског националног бића унутар историје, а опет надисторијски процес који је изнад сваког политичког, културног и националног мотива. У њему се сабира и у њему црпи живот владарска доктрина благородне лозе Немањића и зида “царство земаљско обасјано Царством Божјим.” Уовом духоносном историјском контексту, узраста српски народ са светима својим, Сабором српских светитеља – владара, исповедника, подвижника и мученика. Они су слава Духа Светога, јемство и пуноћа Христове крштењске заповести. Они су сведочанство христоликости и крстоликости српског националног бића, потврда Царства Божјег, међу Србима и у Србима.

Сабор српских светитеља је наш најсветлији лик, али и огледало, узор, светионик, надахнуће и опомена, мера нашег хришћанског идентитета и бића. У свако време у коме постојимо као народ којег Бог познаје, те и у ово наше, радује се и слави Сабор светих, објави Господњој српских Светих новомученика, Владике Николаја Српског, Преподобног Јустина Новог Ћелијског, Симеона Дајбабског…

У сваком храму и Литургији, радује се и слави Господа, Сабор свих светих. А кроз српске светитеље, вечно живи, постоји и “дише Духом Светим,” васколики наш народ. Tу у Христу Богу, сабрамо себе, своје мртве и живе, оне који јесу и који ће доћи после нас. Литургијом испуњавамо заједничко дело љубави “свих и за све,” јер Литургија сваке локалне Цркве јесте пуноћа Цркве, васељенске и космичке.

Слава Свете Тројице, слава Сабора српских светитеља, је “мера нашег духовног раста,” наша насушна потреба ка Богу, ка човеку, наша вера, нада и љубав. Она јесте и биће оно што јесмо и треба да будемо – Народ Божји, род изабрани.

Протонамесник Александар Вучај