‘‘Заиста, заиста вам кажем: Ко моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни, и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.’‘ (Јн. 5,24)
У светлости и радости Васкрсења Христовог, Црква благовести кроз Јеванђеље као саму реч Христову, стварност васкрсења свих и свега. Литургија је тако место спознаје и сазнања саме речи Господње у Духу Светом, место израза вере али и суда свих и свега. Суда Љубави, који не суди аршинима закона људских, логичних, земаљских и пролазних, већ божанском недокучивом Правдом и неизрецивом Љубављу. Литургија је тај чудесни догађај у коме се решава и одгонета све, дубина сваке душе и испитује свако срце. Она је пролаз у живот вечни, страшни али праведни суд, у коме сваки човек сада и овде стоји пред Господом, пролазећи лествицу самоспознаје, себе самог пред Богом и ближњима.
Васкрсење Христово и Литургија Цркве, као дело Народа Божијег, јесте икона и образ суда Љубави, свих и свега сабраних око Христа и Апостола, Анђела и Сила Небеских који ће у сили и слави у пуноћи доћи у незалазни Дан Христовог Другог Доласка. Васкрсење је суд, дар, могућност и прилика да остваримо пуноту иконе Божије у себи кроз подобије вечног живота или и да осудимо себе кроз злоупотребу слободе, неверје и немање љубави на тмину Ада, вечне самоће без Бога и лица ближњега покрај нас. ‘‘Није страшно умирати, страшно је пред Господом стајати,’‘ каже светогорски Старац. То је та страхота пред судом Љубави, неме и неизрециве, Која све зна и види од утробе мајчине, и која ‘‘сваку влат косе на глави је избројала.’‘ Та Љубав божанске Личности, Која жели живот за сваког човека и спасење сваког грешника, Она је та која одваја ‘‘јарад од јагањаца,’‘ љубав од мржње, заједницу од усамљеног, живот од смрти.
Већ сада и овде, у Цркви, у свакој Литургији стајемо пред Лице Господње, али и пред лице и суд сопствене савести. Хришћанска савест као покретач свакога покајања, у вери и слуху за реч Христову, али и милости и љубави за ближњег, јесте наш добровољни суд који нам нико не може одузети и на који нас нико не води. То је суд наше савести која управља сваким нашим делом, и одређује начин нашег живота. Живота који је вечан, ‘‘и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот.’‘
протонамесник Александар Вучај
