Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Свети Нектарије Егински- Какво треба да буде покјање

‘‘Покајање мора бити истинско. А истинско је, када је праћено здушношћу срца, спремношћу за задовољењем божанске правде и искупљивањем греха.”

Истинско покајање је увиђање онога што је почињено, преиначење моралног живота, промена набоље и потпуно одвраћање од претходног начина живљења, и од греха… Дакле, покајање представља морални препород човека, и полазиште је новог живљења врлином.

…Онај ко се истински каје, у њега је срце предано и смирено. Пример истинског покајања јесте пророк и цар Давид. Његов ум и срце, душа и тело, унутрашњи и спољни човек, сведоци су истинитог покајања и праведне жеђи за умилостивљењем Бога. Његови псалми пуни су жудње за Богом, зато што онај ко иште милост Божију кроз покајање, прозирно је огледало, у којем се огледа жудња за Богом и узвишена нарав истинског покајања. Овако предано и смирено срце Бог не ниподаштава.

Сличан пример је покајање Манасије, јудејског цара, Нинивљана, цариника и блудног сина. Закхејево покајање уједно показује и начин исцељења греха, као и начин задовољења повређене правде. – Гле, половину свога имања даћу сиромасима, а ако кога оштетих, вратићу четвороструко. Миро покајане блуднице и Петрове сузе, покајање разбојника, све су најизразитији примери истинског покајања, и уједно божанског човекољубља.

Лажно покајање јесте оно фараоново, који је десет пута исповедио исти грех, десет пута тражио опроштај, десет пута тражио опроштај, десет пута добио разрешење, и који је десет пута разгневио Бога, и на крају устао против Његове воље. Зато што се ништа од његових греха није такло његовог срца, те је остало тврдо и грубо. Његово покајање је било из страха. Није било осећајно покајање, и ту није било спозанаје о греху. Он се покајао из страха да не би био мучен, да не би био погубљен, а не из личног осећаја да је згрешио према Богу, не из увиђања свог великог греха. Зато је и потонуо на дно Црвеног мора, заслужно пострадавши због својих страсти.’‘

Протонамесник Александар Вучај