‘‘Трпљење је морална сила која стишава у срцу човечијем пробуђена жалосна осећања и блажи бол у недаћама. Трпљење је врлина, као плод наде на Бога, жалост гради трпљење, трпљење искуство, искуство наду, а нада не постиђује. Трпљење је прва међу врлинама, јер оно као наду даје спасење. Ко је претрпео до краја биће спасен. У трпљењу лежи спасење душа наших…’‘
(Свети Нектарије Егински, Химне хришћанским врлинама)
У разноликости врлина о којима Свети Нектарије надахнито расуђује и безмало химнографски их велича, као поуку и путоказ вернима у њиховој животној борби за спасење у Христу, издваја се химна и размишљње о трпљењу. Не без разлога, људско трпљење Христа ради, Светитељ ставља на прво место, испред свих других хришћанских врлина, као ону која у себи носи димензију и искуство наде, која не постиђује и нераскидиво сапостоји у људском срцу заједно са вером и љубављу. Искрену наду, незамисливо је сагледавати ван искрене вере и љубави. Смисао и испуњење ове наде, као искуства, јесте управо спасење у Христу.
У не тако много речи, Егински Тајновидац, проникао је у једну од најдубљих и најсложенијих људских стања и искустава, а то је трпљење. То је она врлина, којом нас личним подвигом и сведочанством учи, у свом земаљском животу, нико други до сам Богочовек Христос. Његов живот на земљи јесте био Јеванђеље трпљења, неизрецивог снисхођења (кенозе) човека ради и његовог спасења. То богочовечанско трпљење Сина Божијег јесте било одговор Очевој вољи, а у Духу Светом, од почетка до краја, од Витлејема до Голготе. То је образ хришћанској врлини трпљења на коју сваки човек треба да се угледа, да се њој уподоби јер она је једини пут спасења и Царства Небеског.
У моралном смислу, Свети Нектарије трпљење сагледава као преображавајуће искуство човека, које није само њему намењено већ и свима око њега, његовим ближњима. Различите животне невоље и искушења, увреде и понижења, а која смо призвани да трпимо, јесу провера наше вере, и свега у шта верујемо. То је и преумљење које мења целокупо биће човека, које уподобљује Богу, на спасење не само једнога човека већ многих око њега. Важно је рећи, да су контекст овог пута увек Црква и Литургија, који су живо искуство наде коју градимо кроз трпљење. Јер смисао сваког трпљења јесте Живи Христос, Који јесте једино спасење душа наших.
Протонамесник Александар Вучај
