Светосавље је начин живота и постојања. Светосавље је видљиви израз Истините Христове, Јеванђелске и Апостолске Цркве у духу једног народа. Оно се темељи на крштењском подвигу међу Словенима, Светих просветитеља, учитеља и равноапостола Кирила и Методија. На том предању изниче Светосавље, када нам у једном тренутку историје Бог дарује Светог Саву, са којим и кроз кога се врши укључивање читавог једног националног корпуса у Цркву, у дијалог, однос и причешћивање у заједници Тела Христовог са осталим народима на жив и непоновљив начин, али и интегрисање у културни контекст хришћанске Европе. То је афирмација и потврђивање непоновљивог и јединственог идентитета сваког народа и човека али и јединства у разноликој заједници људи и европских народа. Светосавље је постало наш унутрашњи подвиг, својеврсна динамика духа унутар историје, а уједно и надисторијски процес који је изнад сваког полтичког, културног или националног мотива. Светосавље је саборно, есхатолошко и пошто свој идентитет црпи из Литургије и сећања Божјег, оно је ослобођено окованости датог историјског тренутка. Историју српског народа Светосавље обасјава вечношћу, “царство земаљско обасјава Царством Божјим.”
Од доласка Светог апостола Павла у Македонију и напослетку у Рим, Европа је престала да буде географски појам. Она постаје освештани, литургијски простор, заједница крштених народа које Бог познаје и прима у Царство Своје. Европа добија нову димензију и духовни квалитет свог постојања, у коме сва достигнућа грчко-римске цивилизације бивају христијанизована, добијају своју пуноћу и коначни смисао. То је основа и темељ Европе, њено хришћанско наслеђе, у којем је Светосавље једно од различитости и непоновљивости тог свеукупног јединства и саборности, једна латица у цвету европске хришћанске културе и баштине.
Данас, секуларна и постмодерна Европа, у агонији своје религиозне трагедије и фаустовске културе, свесно напуштајући свој хришћански идентитет, а опет употребљавајући некакав облик саборности, створила је уједињену Европу на темељима правних, политичких, економских и утилитарних принципа. Европа је постала економско-политички савез народа који почива на безличном хуманизму и доминацији најмоћнијих, чију појаву и победу громко најављује руски писац и мислилац Достојевски, још половином 19. века, а у 20. веку Свети Јустин Ћелијски. Европа после два миленијума Хришћанства, поново постаје безлични географски појам и простор на коме живе људи које Бог не познаје, који губе или су изгубили свој идентитет али који нису гладни. Људи и народи који бивају купљени хлебом (Достојевски, ‘‘Велики Инквизитор’‘).
Српски народ, његова Црква, школа и Светосавље су нераскидив део европске хришћанске, историјске и културне баштине. Европске интеграције и изазови су позив нашој сопственој самоспознаји, покајању и хришћанском идентитету. Христолико и апостолско Светосавље тражи од нас сведочење и састрадавајуће сапреживљавање свих европских мука и искушења . То није пут полемичког и гордог приступа који је изгубио свој унутрашњи однос према стварности, јер нам је управо личност и живот Светог Саве пример и узор његовог реалног односа према свету и цивилизацији у којој је живео. Европску трагедију треба одстрадати, доживети је као своју и показати да је повратак вечним вредностима Бога и Цркве, морала, породице и образовања, пут љубави, праштања и милосрђа, једини пут изласка из лавиринта у коме се изгубила наша цивилизација.
Црквено-школски и политички подвиг Светога Саве јесте управо сведочанство и неугасли светионик, да смо позвани да кроз Цркву, породицу и целовито образовање преображавамо себе и свет у коме живимо, не негирајући историјску реалност већ трезвеноумно и љубавно, кроз однос са ближњима у Духу Светом, да градимо Европу као сопствени дом.
Протонамесник Александар Вучај
