‘‘Трпљењем својим спасавајте душе своје.’‘ (Лк. 21, 19)
У наговештају доласка Царства Божијег својим Апостолима, Господ Исус Христос у Јеванђељу по Луки, благовести Цркви и сваком хришћанину пут и будућност света. У средишту ове благовести је страдање хришћана и свеукупне Цркве у свету, које је уједно и наговештај свршетка патње, страдања и агоније света и човека, у бесмислу и празнини своје сопствене гордости и слепила. Пут хришћана је пут страдања. У овој револуционарној и никада раније изговореној вести упућеној сваком човеку, нема позива и жеље за отпором, бунтом и борбом против оних који мрзе човека. Напротив, човеков пут у спасење води кроз трпљење и непоколебиву веру у долазак Господа Христа и Царства Његовог. Суд је Божији, Његова је освета и плата свакоме за дела његова.
Трпљење је током историје спасења постала темељна врлина Цркве, њена сила и снага која тријумфује у простору и времену. Трпљење је биће пророка, праведника, мученика, исповедника, монаха и сваког вером испуњеног човека. Трпљење је видљива сила Духа Светог, Који преображава и све чини новим, бесмртним и боголиким. У трпљењу безумне силе огледа се увек наступајућа сила Васкрсења у датости и ограничености света, Која кида ланце и окове греха и смрти. У хришћанском трпљењу као жртви за живот света, не постоји више бол у било ком смислу, о чему најбоље сведоче житија мученика и светитеља Цркве. Из трпљења рађа се сила неизрециве љубави пред којом дрхти поднебесије које је и пре своје борбе изгубило своју лукаву битку јер на зло није узвраћено злом, већ праштањем и снагом трпљења.
У трпљењу као начину живота и етосу Цркве, налази се пут спасења свачије душе и сваког човека. То није пут овог света која почива на сили јачег и моћнијег и зато трпљење јесте подвиг у овом свету и цивилизацији. Трпљење сваке недаће и невоље за човека хришћанина јесте пут у спасење и награду која је на Небесима, пут у живот вечни, сладост и радост Царства Божијег.
Протонамесник Александар Вучај
