Aко би неко тражио речи које означавају узрок и последице постојања Хришћанства, те речи би биле: „ Христос васкрсе!“. Заиста ништа боље не објашњава срж и суштину Хришћанства. Смрт је уништена и отворена су врата Вечности.
„Ако не васкрсе Христос, узалуд је вера наша“, каже апостол Павле. Ако Хришћанство остане без радости победе Живота-Христа над смрћу, шта остаје? Не остаје ништа, сем можда неког моралног учења које није ни применљиво у оваквом свету где владају сила, насиље и страх, и опет смрт. Смрт је заиста „последњи непријатељ“ и колико год човек упирао све своје моћи никада је сам не може победити. Многа ремек дела уметности, напредак науке, посебно медицине, само су покушаји превазилажења смрти, али нажалост безуспешни. Опет је гроб коначно одредиште свима. Тежња човека да остави нешто иза себе, по чему ће бити упамћен, није ништа друго до човеково немирење са смрћу, и свест да није створен за смрт, већ за вечност.
Библија сведочи да је човек створен као психофизичко биће, духовно и материјално, и да се састоји од тела, душе и Духа (Духа Божијег). Дакле, човеку да би био човек, потребна је заједница са Богом. Падом је човек остао само телесно и душевно биће, а смрт је ушла у свет због престанка заједнице са Богом. Смрт није ништа друго до разарање јединства бића човековог одвајањем душе од тела, и она није природно стање. Човек се не може помирити с њом јер свако нарушавање овог јединства јесте зло и духовна катастрофа. Бог није створио смрт већ је она непослушношћу Адамовом ушла у свет и завладала њиме.
Због немогућности човека да својим силама победи смрт, било је потребно да Бог постане тело и победи је. Христос је то учинио својим Васкрсењем и отворио нам врата Вечности. Само гледано кроз ову призму благословене Вечности, хришћанска наука, морал и љубав према ближњима, на којој се посебно инсистира, имају смисла, јер „сваки човек је твој вечни брат, твој берсмртни сабрат. Пази како поступаш са њим, пази шта мислиш о њему, пази шта говориш о њему, пази шта желиш њему, јер у вечности имаш живот с њим!“(о. Јустин Поповић).
Тачно је да је смрт још увек присутна и да умиремо као пре, али она нас више не може задржати у стању смрти јер Христос васкрсе. Без обзира колико се неко трудио да негира Васкрсење и докаже да је немогуће оживети после смрти, Црква пева и поручује:
„Васкрсења је дан, просветлимо се празником, једни друге загрлимо, рецимо браћо и онима који нас мрзе, опростимо све Васкрсењем и овако узвикнимо: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима у који су у гробовима живот дарова!“(стихира са Васкршњег јутрења).
ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!
протонамесник Бранко Чолић
