Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Вера срца

‘‘А кад је Исус одлазио оданде, за њим иђаху два слепца вичући и говорећи: Помилуј нас, сине Давидов!’‘ (Мт. 9,27)

Јеванђеље седме недеље по Духовима, говори нам о милости и љубави Господа Исуса Христа према двојици слепих.“Помилуј нас, сине Давидове,” вапију Господу. Њих двојица, који га не видеше, исповедају веру да он јесте Христос, Син Божји. Нису им биле потребне очи да виде и поверују јер имаше око и вид својих срдаца, што вера и јесте. Господ од њих тражи само једно – веру, предавање себе Господњој милости и љубави, што они, заиста, без двоумљења учинише. “По вери вашој нека вам буде,” говори Христос, исцељујући њихове очи.

По вери нам јесте, по вери ће нам и бити. Слепцима нису били потребни докази, логика разума и очињи вид да би поверовали. Њихов јад и тама очију, искала је божанску светлост. Треба замислити тај тренутак отварања њихових очију, буђење из тмине, када након топлине Христових руку, коју су најпре осетили, гле, прво што су угледали било је Његово лице. Првина њиховог вида био је Богочовек, Исус Христос. Заиста, речи не могу исказати ту радост када су угледали Онога који је Светлост, Сунце Правде, када видеше Бога лицем к лицу.

Ова јевађелска слика је икона сусрета свакога од нас са лицем Господа Исуса Христа, доживљај радости при сваком сусрету са Њим, са топлином и светлошћу Његовог лица, љубави и милости. Овај догађај је икона нашег буђења из тмине сна и устајање у слави и светлости Господњој у Царству Божјем. Свако од нас може бити слепи од кога Господ тражи веру и по вери га награђује, али и фарисеј који и поред очињег вида не жели да поверује.
Срце је потребно за Господа, а не очи.

протонамесник Александар Вучај