Страшан је и диван дан овај. Дан који створи Господ, дан у коме не постоји време. Прошлост живи у садашњости, а своје испуњење има у будућности. Косовска жртва Светог цара Лазара и косовских мученика је литургијска жртва, христолика и крстоносна. Она је у дан овај постала нераскидив део нашег националног бића, не као поносни тренутак историје, већ као наш идентитет, извор и смисао нашег хришћанског живота.
Пре свега изреченог, морамо да начинимо подвиг и искорачимо из уских оквира историје и дигнемо се у надисторијско, тамо где су Бог и свет, небо и земља једно, и покушамо да сагледамо жртву косовскух мученика “по мери раста висине Христове” (ап. Павле). Да у њој саберемо све што јесмо – подвиг Светих Кирила и Методија, равноапостолних, од којих примисмо Реч Божју; Светога Саве, са којим и кроз кога Господ утврди веру и Цркву нашу и сав наш живот и етос, од Косова до данас. Једино тако можемо рећи да је Косово и жртва његова, завет Богу, наш Мамвријски храст, наш Синај и обећана земља Ханан.
Страдање косовских мученика не беше жртва за крв, род, земљу, утврде и градове. Она беше и јесте жртва за све што јесмо, по чему нас Господ познаје као народ и људе своје, “род изабрани”, народ Божји. И како рече Свети Владика Николај – “ да на костима нашим тупише неверници сабље своје,” крв проливена на Косову, не беше проливена за праг кућни, већ беше бедем одбране целокупног европског хришћанског и културног наслеђа. Звона Венеције, Рима и Париза са радошћу су огласила повлачење турске војске са Косова и Балкана и објавила Косово и војску Лазареву као победу васцелог хришћанског света. Данас и све до данас, непрекидно траје наша борба и жртва “због свих и за све,” али су утихнула звона европских катедрала и постала некако глува и нема за хришћанску жртву, за веру, за Христа и народ Његов.
Распело се Косово, распиње се, и ми заједно са њим. Незалазни дан страдања не почива, изнова лијемо крв косовских мученика. Носимо их у костима, крви, срцу и памћењу. Приповедамо, сведочимо и певамо о њима. На ветрометини историје сјединили смо на Косову небеса и земљу, сабрали у једно, као што Христос у себи сабра сав народ Свој. Зато и сведочимо да је Косово – жртва, наднационална, надисторијска и надфизичка. Она је евхаристијска, литургијска, христолика и крстолика.
Висине националног бића, не огледају се само у културним и цивилизацијским достигнућима, оне своју дубину имају у жртви и страдањима. То нам Господ даде као залог, диван и бременит, као потврду роду и сваком времену, овде, али и тамо где Сунце излази и залази. Косовски завет је наш дар и талант и тражиће га Господ у Дан Свој. Он је аршин нашег духовног раста, нашег хришћанског али и европског идентитета.
Сабор Косовских мученика од 1389. до данас, су светила која нам обасјавају пут, да не корачамо богазама и урвинама, већ стазом утабаном Светих, Кирила и Методија, Саве, Николаја и Јустина. То је пут отачког целомудрија на чијем је почетку и концу Христос и Царство Божје, Црква као Тело Христово. На Косову окусисмо Христа и Царство Небеско које је дошло и које ће доћи. Стога, велики залог добисмо те учинимо све да живот наш буде достојан ове велике и свете жртве.
Протонамесник Александар Вучај
