Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Ових дана...

Васкрс у Обреновцу

Васкршњим јутрењем, опходом око Храма Силаска Светог Духа на Апостоле, отпочело је Васкршње лутургијско славље. Свету Литургију служили су архијерејски намесник посавски Слободан Илић и протојереј-ставрофор Марко Марјановић. Васкршњу радост увеличао је хор Светих Јоакима и Ане а велики број верника се причестио. Пригодну реч сабраном народу упутио је отац Слободан.
Другу Васкршњу Литургију служили су старешина храма протојереј-ставрофор Дарко Павловић, прота Светомир Лазаревић и протонамесници Немања Павловић и Александар Вучај. Дечији хор Ваведења Пресвете Богородице је по први пут у новом саставу, са новим хоровођом Исидором Лимић, предивно отпевао целокупну Васкршњу Литургију.
И на овој Литургији се причестио велики број деце и верника.
Овај Васкрс у Храму Силаска Светог Духа молитвено је био посвећен нашем болесном брату протојереју Милану.

vaskrs ssdna

Васкрсење Христово – Црква Сабора Српских Светитеља

Догађај Христовог Васкрсења и његове победе над смрћу суштина је наше вере. На ово нас подсећају речи Апостола Павла који каже даако Христос није васкрсао, онда је узалуд вера и проповед наша (1Кор 15,14). Христово Васкрсење је Његов идентитет, залог и предукус нашег општег васкрсења. Само као Богочовек Он је Живот и Васкрсење за људе. Својим оваплоћењем и самоунижењем, примањем на себе човечанског тела, Бог Син послат од Бога Оца Светим Духом поистовећује се са творевином, кроз кога и она добија спасење и заједницу са Богом.

Да бисмо разумели Христово Васкрсење потребно је знати суштину смрти. Смрт је највећи проблем и непријатељ сваке епохе, а уједно и извор свих наших мука. Свака људска активност, мотивисана је са циљем да се смрт превазиђе и живи вечно. Смрт започиње са Адамом који не жељећи да принесе свет Богу и тако преобрази себе и целокупну творевину, он проглашава себе за Бога, приносећи сав свет за своју жртву. Ипак, смрт и зло немају суштину, јер немају живот по себи. Смрт постоји због погрешног начина постојања природе, односно начина постојања личности, која је носилац природе. У зависности од тога на који начин нешто постоји зависи да ли нешто живи или умире. Стога раздвајање од другог бића је начин који води природу у смрт, онако како је то учинио Адам, који се својим преступом одвојио од Бога. Иако је Црква икона будућег века, смрт и живот су у њој присутни. Смрт је присутна као последица нашег природног раздвајања од наших родитеља, које настаје нашим рођењем, а проузроковано је првородним грехом.

Данашњи човек део је потрошачког друштва, у коме се све заснива на егоизму и индивидуалности, у којем човеково „ја“ се налази изнад другога човека, доводећи до тога да не разумемо значење смрти. То је друштво у којем сваки човек је за себе индивидуа, имајући логику, сам за себе доноси суд шта је добро, шта је право учење, шта је истина. У таквом свету, у којем нема љубави, а која је основ живота, човек живи сам за себе, други му служи само за коришћење, престајући тако да воли другога. За њега, са логичке тачке гледишта и смрт је ништа друго него само природни процес, у којем једно настаје, а друго нестаје. На овакву врсту индивидуалности и човекове претежности да буде већи од другога, која се одражава и на живот Цркве, цитираћемо одељак из дневника О. Александра Шмемана: „Болне исповести, болно повлачење у себе код религиозних људи, болна страст за „светим“. Стално мислим да кад би људи видели оно што је онда постало стварносту Јерусалиму – дубински, за целу вечност и у векове векова, – били би ослобођени овога „ја“ које тако болно расте усред религиозности.“

Ипак, ако погледамо на смрт из друге перспективе, у односу љубави према другоме бићу, то више није природни процес. Љубав је заједница човека са другим бићима. Када некога волимо и када смо вољени, осећамо да живимо, и не мислимо на смрт. Међутим, када нас та особа напусти на било који начин, то јест престанемо да будемо вољени, тада схватамо шта је то смрт. Смрт вољеног бића за нас постаје трагедија. Управо ово гледиште остварује се у догађају страдања и Христовог Васкрсења, који из љубави према човеку немоћи наше узе и болести наше понесе (Мт 8,17). Стога се и догађај Васкрсења прославља у Литургији, у заједници једних са другима и са Богом, у којој своје „ја“ проналазимо у другоме човеку. Живот задобијен Светим Духом у Цркви кроз крштење (као догађају нашег страдања и васкрсења са Њим) присутан је као последица сједињења са Господом, који ће се у пуноћи остварити Његовим Другим доласком.Од нас зависи са које тачке приступамо. Искрена љубав према другоме јесте да он живи вечно. Уколико се помиримо да нам је свеједно да ли друго биће живи или умире, онда то није љубав.

Прослављање Васкрса у цркви Сабора Српских Светитеља у Обреновцу, започето је у поноћ пасхалним јутрењем, иза којег је уследила Литургија. Евхаристијом је началствовао протојереј Г. Зоран Брековић, уз саслуживање старешине храма протојереја Г. Гордона Василића и верног народа. На другој Литургији која је служена са почетком у 9. часова, началствовао је пројереј-ставрофор Г. Предраг Драгићевић, уз саслуживање јереја Г. Петка Влаховића и верног народа.

Стефан Брековић, вероучитељ
vaskrs sss