Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Веронаука

Веронаука: Црква у доба васкрсења Христовог

Оно што примећујем ових дана
(у “доба короне”) је заиста невероватан феномен.
Појачана је антицрквена активност, малтене из свих праваца.
Очекивано је да то буде од “традиционалних противника Цркве” који су отворени у свом ставу.
Очекиван је и прикривен атак према Цркви.
Међутим, појављује се нешто невероватно.
Цркву критикују и осуђују за нечињење одбране Литургије они који уопште не иду на Литургију.
То је оно што се показало на литијама:
“Не дамо Светиње”, иако нећемо у Светиње.
Можда ово и није феномен, већ наш српски усуд.
Мада, има и оних који из ината иду сада у Цркву.
То може бити добро ако се инат преобрази у смирење и љубав…

Међу црквеним људима у ужем смислу речи, примећујем, можда, још већи феномен:
Они који нису били за често Причешћивање, сад би да се чешће причешћују, а они који су сматрали да се Литургија служи само зато да би се причестили(са чим се слажем), сада се напрасно залажу чак и за обустављање богослужења(са чиме се не слажем).
Да ли је то инат? Да ли је то наша гордост? Да ли је то прикривени и откривени страх? Да ли је то право на различито мишљење?
Ако је ово последње, нека остане на томе, без осуђивања других, а са поштовањем према другима и очувањем јединства у различитости. Онда је ово разумљиво.
Али, ако ја имам своје мишљење, а неко ме одмах осуди због самог мишљења, не знам онда о чему се ту ради?
Какво год да је моје мишљења, увек ћу тежити јединству.
Црквено јединство се не сме нарушавати и ту је тачка.
Можда би требало да се уздржимо од неких размишљања.
А опет је питање: Којих?

Први пут смо у свему овом.
Није лако никоме и никог не би
требало да осуђујемо због свега овог.
Није лако ни држави, ни Цркви.
Најлакше је критиковати и осудити.
Поготово “попове”.

Што се тиче нас православних хришћана, у наредним данима желим свима, да свако за себе пронађе свој пут до Бога, са свешћу да је Божански Извор-Света Литургија.
Желим свима пре свега да сачувамо мир у себи, да учинимо оно што можемо, без икаквог гнева и бескорисног бунта.

Ако треба да проверавамо и испитујемо Христа, испитујмо га као Свети апостол Тома, чију Недељу данас прослављамо.
Опипајмо ране Христове са надом у потврду наше вере.
Истражујмо шта је то Распети и Васкрсли предвидео за свакога од нас.
Пробајмо да докучимо шта је то Бог лично, свакоме од нас поставио као задатак.
Различитих смо талената и могућности.
Потрудимо се да се не остваре јеванђељске речи:”… и охладнеће љубав многих због безакоња наших…”.
Исто тако, да видимо шта су нам таленти, и да не будемо као “неплодна смоква која није донела род свој”.

Ако се вратимо на суштину Крштења, а то је да смо се крстили у Христову смрт, али и у Христово Васкрсење, онда смо заиста, искуствено, у току овог Часног поста осетили шта значи бити мртав и шта значи васкрснути.
А Бог га нам је својим допуштењем даровао.
Даровао нам је животну ситуацију да искуствено доживимо Велики Пост, без потребе да много теологишемо.
Ако смо Велики Пост доживели као припрему за свакодневни живот, што и јесте циљ поста, онда би требало, ми православни хришћани, суштину Крштења пројављивати свакодневно, од сада, па надаље…

“Ако зрно пшенично, паднувши на земљу не умре, оно једно остаје,
а ако умре, многи род даје”.
Слично каже и Свети Јефрем Сирин:
“Ако умреш пре но што умреш, нећеш умрети ни кад умреш.”
Сада нам остаје да се радујемо овом
“многом роду” кроз Христово Васкрсење.
Радујмо се Славном Васкрсењу Христовом!
Васкрсењу којим и ми оживесмо!
Васкрсењу којим мирише
Други Славни Долазак Господа!
Васкрсењу свих и свега,
где ће Бог бити Све у свему!
Христос васкрсе!

Владан Нешковић, чтец-вероучитељ