Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Веронаука

Веронаука : Срце крста

Крстопоклона недеља.
Недеља посвећена Часном Крсту Христовом.
Страдањима Његовим, зарад нашег Спасења-Васкрсења.

У Православним Црквама се свечано у освит треће недеље поста(бдење у суботу увече-по богослужбеном календару то је већ Недеља) износи Часни Крст и стоји током седмице како би му се верници поклонили.
“Крсту Твоме клањамо се Господе, и васкрсење твоје славимо…”, певало се у ову Недељу.

Много говоре ови стихови, а пре свега да је Велики Пост и слављење Васкрсења, заправо једно велико “понављање” Свете Тајне Крштења.
Суштина Крштења је да учествујемо у Христовом Страдању(Крсту)и смрти, али исто тако, и у Његовом Славном Васкрсењу.
То је и суштина живота сваког православног хришћанина.

Крст живота, не можемо избећи.
Кроз Крштење ми га прихватамо, али, не без циља. Прихватамо га због Васкрсења.
Прихватамо многе животне невоље, муке, болести, које овај живот неминовно носи, али такав живот уносимо у Литургију, причешћујемо се Васкрслим Христом и чекамо Његов Други долазак, Васкрсење мртвих и живот у вечности…

Док чекамо, бавимо се уређењем наших живота.
Да бисмо га с љубављу уредили, потребно је увек нека жртва, неко одрицање, давање себе другима, заборављање себе…
То је Крсна Љубав. То је Срце Крста.

Ако погледамо Крст као симбол, видимо где је његов центар. То је она тачка где се укрштају вертикала и хоризонтала Крста.
Е, у тој тачки би требало да буде и наше Срце, центар и срж нашег живота.

Често ми, наше срце, усмеравамо уз вертикалу Крста, према небу, и мислимо да смо у том идеализму испунили циљ.
А нисмо. Не видимо људе који су на земљи, јер смо заслепљени небом.

Често ми, наше срце, спуштамо низ вертикалу, па неретко паднемо у блато испод Крста, и мислимо да нешто чинимо за друге људе, који су исто тако у блату, а потпуно заборављамо на Небеса.
И опет се варамо.

И хоризонтала има своје крајности.
Ка њима се у оба смера одвија још гушћи саобраћај.
Идемо удесно, уздижемо свој род изнад других, изнад самог Христа, и опет слепог срца гутамо мрак…

Идемо и улево, наше срце се “наслађује љубављу” према “човечанству”, а наш комшија гладан поред нас ситих и пуних
“љубави” за читав свет.

Није лако бити на Крсту као Христос што је био.
Нападају те и они одозго и одоздо…
И с десна, и с лева…

Али, ако успемо да Наше Срце прикујемо тамо где је приковано Христово Срце,
Оно ће нам дати снагу да се осмехнемо на оне одозго и на оне одоздо, оне с лева, и оне с десна.
Ако Наше Срце прикујемо у Срце Крста.

Владан Нешковић, чтец-вероучитељ