Заиста, веома занимљива јеванђелска прича о Лазару мученом који заслужи Рај, и себичном богаташу који доспева у пакао.
Богаташев пакао је свакако његова равнодушност и неосетљивост према убогима, а Лазар претрпе муке до краја без зависти, и би спасен.
Дакле, неосетљивост и равнодушност на патње других, јесте и данас наш велики проблем. Не морамо бити богати да бисмо били великодушни.
Са друге стране је, као што рече наш владика Николај, нестрпљење, највећи српски грех, које рађа завист и гордост, који се појављују и код сиромашних.
Кад говоримо о богатству и сиромаштву, не мислимо само на материјално богатство и сиромаштво. Човек може бити богат знањем, лепотом, здрављем, било којим талентом, али, ако то своје богатсво сматра за циљ, а не за средство, вара се.
Међутим, веома занимљиво, богаташ се у паклу брине за своју браћу, што баш и није одлика себичњака.
Можда би се пре могло рећи да је богаташ промашио смисао живота, него да је био неосетљив. Данас се људи много труде и брину за овоземаљска блага, и то не само за себе, већ на првом месту за своје најмилије, потпуно запостављајући духовно богаћење које би оставили у наследство својим ближњима. Богаташ је дакле сматрао да је бити имућан једина вредност. У томе је његов највећи промашај, промашај смисла.
Могло би се рећи да ми свакако нисмо имућни, али много труда улажемо у том правцу, и промашујемо.
А Христос каже:” Иштите најпре Царство Божије и све остало ће вам се додати.”
С друге стране наш народ говори: “ Коме је Бог дао уста, даће му и хлеба.”
На нама остаје још само да закључимо и усвојимо:
“ Богат је онај ко има Бога у себи.”
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
