Одговор на питање зашто Бога називамо Господом пронаћи ћемо једино уколико се дубље загледамо у семантички развитак дате речи. Наиме, прасловенска именица Господ још у старословенском периоду претрпела је својеврсну сакрализацију значења. Такo, поред свог примарног значења „господар, старешина“, ова реч у страрословенским текстовима развија и ново, секундарно значење „Господ (Бог)“ . Полазећи од чињенице да је Бог наш господар, односно наш Отац и старешина, а да смо ми, истовремено, Његова деца, тј. Његове слуге (исп. и форме раб Божији, слуга Божији), стари Словени лексему Господ почињу употребљавати и у новој, сакралној димензији, за означавање самога Бога.
С друге стране, упућивање на оно прво, старије значење ове именице (господин, домаћин, старешина) језик је решио додавањем једнинског суфикса -ин, тако да данас, у савременом српском језику, разликујемо именице господин и Господ, које, подсетимо се, имају заједничко порекло. Овај сликовити пример умногоме сведочи о богатству могућности које језик као дар Божији може временом равијати. А шта значи лексема бoгатство? И шта је она некада значила?
Придев богат примарно је означавао онога који има Бога у себи, који је Богу подобан, тј. онога који је испуњен љубављу Божијом. О томе сведочи, са једне стране, именица Бог која лежи у његовој основи, а с друге стране, суфикс -ат, који, по принципима творбе речи, означава „обдареност у већој мери оним што значи мотивна реч“. Насупрот овом придеву, његов антоним убог, упућивао је на онога који не осећа Бога у себи, који је лишен Његове љубави, односно онога који је, најкраће говорећи, духовно празан или, још прецизније, сиромашан духом. Временом су ова два придева дату семантику изместила из свог примарног, духовног домена, те се данас појмови богатства и убогости готово искључиво везују за материјалну сферу. Овакво кретање датих значења на оси времена несумњиво сведочи о својеврсном померању система вредности (од духовне ка материјалној димензији), а обездуховљени човек савременог доба све теже успева себе да сагледа као образ и подобије Божије. „Образован је онај човек који има образа и богат је онај који има Бога у себи“ –громогласно одзвањају речи Светог владике Николаја, подсећајући нас на Богом нам дато назначење и опомињући да богатство сагледавамо једино као непрестану тежњу ка што приснијем уподобљавању Тројичноме Богу.
Господ као наш Отац (а, сетимо се, и наш господар) подједнако припада свима, само је питање колико је свако од нас у стању да прихвати богатство које нам Он нуди. Трудимо се, најзад, да богатство поимамо не као какву приватну својину, већ као благодат Божију даровану као одговор на Његову несебичну и преизобилну љубав.
Катарина Рашић – докторант Славистике
