„…Шта хоћеш од нас, Исусе, Сине Божији?
Зар си дошао пре времена да нас мучиш?…“ (Мт. 8, 28 – 34)
Ко сам, због чега постојим, куда идем, који је смисао живота? Желим да …, мислим да…, хоћу да…, морам да…, треба да…! Живим… грешим, мислим… грешим, волим… грешим, радим… грешим, тугујем… грешим, гневим се…грешим, мрзим… грешим, грешим, грешим, више не могу да волим, немогу да радим, не могу да мислим, не могу да се радујем, не могу да живим, не управљам више собом! Тамо где је била светлост сада је тама, где је била љубав сада је мржња, где је била радост сада је очајање. Како је дошло до тога?
Родио сам се, растао, јачао, постајао свестан себе и свега око себе. Где сад, морам бити део нечега, морам имати смисао постојања. Прикључи нам се и бићеш срећан! Само са нама ћеш бити успешан! Приклони нам се и уживаћеш! Ево нашег вође, ово је наша наука, ово је наша филозофија: „живиш да би уживао“, „живи брзо и буди леп леш“, „узми све што ти живот пружа“, „боље да се кајеш што јеси него што ниси“, „хедонизам ће спасти свет“, „све су то варијетети људске природе“, „немој то да држиш у себи, издувај се и биће ти лакше“, „ти си господар свога тела“, „не могу толико да сагрешим колико Бог може да опрости“… Лик се променио, сав се измењујем и сад не могу да се препознам. Године пролазе, живот пролази и све је тама. Мисли су тама, осећања су тама, речи су тама, дела су тама и прљавштина која се не може опрати. Ко у тој тами и прљавштини може да живи? Чије је то природно станиште? Само онога који је запосео оне бесомучнике, онога који је завапио горе наведеним речима и кога је Христос отерао у крдо свиња.
„Све ми је дозвољено, али све не користи; све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“, каже Свети Апостол Павле(1. Кор. 6, 12). Помисли, осећања, речи и дела помраче вид и заглуше слух или их изоштре, стврдну срце или га омекшају, помраче разум или га просветле, све зависи од тога ко је у бити човека. Ђаво нема власти да ни да уђе у свиње а камо ли у човека, али ако човек себе припреми за станиште њему он ће лако ући и настанити се. Развалиће темеље, полупати прозоре, одвалити врата, урушити кров, целог човека претворити у рушевину и буњиште од кога ће сви бежати. Али, један је човекољубац Христос који се не гнуша човека, какав год он био, само да човек завапи: „Господе, спаси ме!“(Мт. 14, 30).
„Озбиљно дело је човек. Озбиљно је дело Божије. Није се Бог шалио када је створио човека. Пази како живиш! Ти живиш на земљи само за вечни живот. Зато је Господ дошао, да нам да вечну Истину, вечну Правду, Вечни Живот.“(Преподобни Јустин Ћелијски).
Протонамесник Бранко Чолић
