Страх од пропасти и краја света је неоспорно био присутан у сваком времену и свакој цивилизацији. Са правом се може претпоставити да је дубоко у подсвести човечанства урезано сећање на Потоп који је, према Старом Завету, једини преживео Праведни Ноје са породицом. Слично говоре и митологије многих старих цивилизација. Европска цивилизације је неколико пута предвиђала и дочекивала крај света, али он није дошао. Довољно је само се присетити страшне куге из средине ХIV века, или I и II светског рата када су милиони живота прекинути што од болести, што насилно, или хистерије на преласку из другог у трећи миленијум. Крај света се није догодио али је неминовно да све што има почетак, а овај свет га има, мора имати и свој крај.
Апостоли су такође питали Христа који су знаци краја света, а Христос им је помињући ратове, глад, поморе, лажне пророке и омразу на крају рекао: „И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих“(Мт. 24, 12). И хришћани су од Вазнесења Господњег у сталном ишчекивању Другог Доласка упирали своје погледе на Исток и говорили : „Маран ата“ (Господе, дођи!). Ништа није било важније од сусрета са Христом и прва Црква је живела у таквом расположењу да је Долазак близу. Сви су се окупљали на Литургији „ломећи хлеб по домовима“ (Дап. 2, 46) и ишчекујући Долазак Господа.
Међутим, Христос је рекао: „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима и тада ће доћи крај. Када, дакле, угледате гнусобу опуштења, о којој говори пророк Данило, где стоји на месту светоме“ (Мт. 24, 14 – 15). Многи православни тумачи су тумачећи ово место говорили да ће се све то испунити када на место Бога буде постављен човек безакоња – Антихрист , који ће „сам сести у храм Божији као Бог, тврдећи за себе да је Бог“ (2 Сол. 2, 4).
Црква је одолела многим гоњењима и искушењима, и спољашњим и унутрашњим, чинећи оно што превасходно треба да ради – да приноси Богу Евхаристију „због свега и за све“. На „међухришћанским“ сусретима тзв. цркве су се хвалиле социјалним, мисионарским, добротворним и другим успесима питајући православне: „а шта сте ви урадили, а шта ви радите“? Добили су одговор који је за њих био бесмислен и смешан: „Ми служимо Литургију“. И заиста Православље је имало разних криза али никада Литургије. Литургија је упркос свим тешкоћама одржала Православље и опет га препорађа. Литургија не дозвољава да се догоди „гнусоба опуштења“ и како Светогорци кажу, одлаже Други Долазак јер Христос је ту.
Крај света ће се збити „А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам“ (Мт. 24, 36), а „ ко претрпи до краја тај ће се спасти“ (Мт. 24, 13).
протонамесник Бранко Чолић
Пастирско писмо
