Савремена цивилизација је донела бољитак и напредак у многим сферама друштва. Тако данас једна просечна породица има боље услове живота, медицинске неге, хигијене, вероватно и исхране, него нека племићка породица из периода средњег века, чак је продужен и људски животни век. Читaве науке и индустрије се упиру да човеку омогуће живот без бола и болести у лепом расположењу, јер бити болестан, нерасположен и стар, постало је недопустиво и друштвено неприхватљиво. Епидемије широких размера скоро су искорењене, али болести има можда и више него што их је било икада. Стално се чује о неким новим истраживањима и њиховим резултатима, фармацеутске куће нуде инстант решења за витку линију, лице без бора, лек или превенцију од овог или оног, а пажња је углавном усмерена на једну страну човековог бића, или на саму последицу болести. Сигурно је да на човеково здравље и развој болести утичу и наслеђени (генетика) и спољашњи фактори (алкохол, храна, физичка активност…) али је приметно да многи оболевају а да за то немају никакву генетску предиспозицију, чак и воде рачуна о свом здрављу. Приметно је да више не постоји ни старосна граница за оболевање од многих болести, јер оболевају подједнако и стари и млади, тако да се искључује и старосни фактор. Очигледно је по среди нешто друго.
Апостол Павле учи да је човек је биће саздано од тела, душе и Духа (Божијег), и због тога га треба посматрати у целини. Болести и, као њихов крајњи исход, смрт одувек су били тема хришћанима и закључак је многима био исти: Докле год је човек у равнотежи, не запоставља ни једну своју природу, живи у складу и љубави са собом, ближњима и Духом Божијим-Богом, не треба да се боји болести. Тако се чини да је старац Порфирије проучавајући једну од болести, која данас има размере епидемије, нашао узрок многих болести и одредио лек говорећи: „И ја сам изучавао рак, и запазио сам доста појединости. Рак (и не само рак) се махом јавља код ојађених душа, код немирних људи напаћених разним догађајима и притиснутих бригама. Кад оболиш па ти кажу да је у питању рак, потпуно се предај љубави Божијој. Умири се буди спокојан, љуби свет, љуби све. Сав се претвори у љубав, у благодарење Богу. Нека твоја душа буде света. Па кад ти душа постане света и прикључи се Богу и постане мир, тада ће се цео склоп организма умирити и рак (или било која друга болест) ће, ако не буде излечен, макар остати тамо где је“. Ове речи погађају саму суштину проблема истовремено дајући решење.
Јереј Бранко Чолић
