’’А друго семе паде на земљу добру, и изникавши донесе стоструки род. Говорећи ово повика: Ко има уши да чује, нека чује!’’ (Лк. 8,8)
Јеванђеље двадесетпрве недеље по Духовима, доноси нам Христову причу о сејачу и семену. Она се налази у Јеванђељу по Луки и специфична је по томе, што је изговорена јеврејском народу, али је Христос тумачи својим ученицима. Наиме, сва Христова проповед изражена је причама јер је такав израз био својствен јеврејском менталитету и наставља се на старозаветни облик проповедања и пророковања. Христова благовест је често у метафори и алегорији, носећи свој скривени смисао који се откривао вером у Духу Светом слушаоцима. Проповед у причама постала је својствена и препознатљива за Хришћане, те су они у првим вековима називани, нпр. у Александрији у време Светог Кирила Александријског – ’’параволани,’’ од грчке речи ’’паравола’’ што значи прича или приповест.
Причу и метафору о сејачу и семену тумачи сам Христос, где је семе Реч – Логос Божја, а различите врсте тла на које пада – типови људи који је слушају. Семе има своје вишеструко значење, од самог Христа који је Логос Божји, до Његовог Јеванђеља свету које је Он лично, до Њега као семена спасења, Првенца Васкрсења и семена које доноси Цркву и Царство Божје. Добро тло је људско чисто срце које слуша Реч Божију и у трпљењу и старадању је држи и не одриче је се. То је тло на коме изниче Црква, Њени мученици, исповедници, светитељи и народ Божји. То је прекрасни изнова саздани рајски врт у чијем је средишту дрво Крста, на којем је слатки плод Васкрсли Христос кога кушамо кроз Причешће у Светој Литургији. Сва васељена је призвана да буде добра земља Христа Цара земље живих. Сваки човек да буде чисто срце које прима Реч Живог Живота и доноси стоструки слатки плод вечног живота Царства Божјег. То је начело и смисао живота Цркве која два миленијума благовести ову радост изнова понављајући Спаситељеве речи: ’’Ко има уши да чује, нека чује!’’
Протонамесник Александар Вучај
