“А цариник издалека стајаше, не хтеде ни очи уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!” (Лк. 18,13)
Христова приповест о фарисеју и царинику, у Јеванђељу по Луки, од почетка је надахнуће светоотачкој мудрости и пастирској поруци, из разлога што указује на контекст Цркве, на однос и живот људи унутар ње.
Наиме, ова кратка прича, збива се унутар јерусалимског Храма, на молитви, као архетипа, (праобраза) Цркве. Фарисеј и цариник су метафора универзалних типови верника, како у Старом Израиљу, тако и данас у Цркви. Из овог разлога је отачко искуство, назвало једну Недељу, управо по овој двојици ликова. Не називамо их личностима, јер Господ не наводи њихова лична имена, већ њихове службе, као категорије људи којима служба и професија у многоме одређују положај у заједници, али и њихов однос према Богу и себи. У сржи, то је прича о нама самима, нашој самоспознаји, сагледавању самих себе, сопствене грешности и наше добре воље за покајањем. Такође, она говори о нашем односу према Богу, вери и виђењу Бога и ближњих у Цркви. Фарисеј и цариник су бритка опомена свима у Цркви, јерархији и лаицима, без разлике, јер пут свих до Бога води кроз сагледавање, покајање и исповед сопствене грешности.
У лику фарисеја, символа јеврејске духовне елите, огледа се празно и неплодно ревновање, лишено истинитог и дубоког покајања, а самим тим и лишеног љубави према Богу и ближњем. Фарисејева ревност је формална, испуњена гордошћу, осудом и презиром према другоме. На жалост, Храм тако постаје његова осуда и шеол (јевр. пакао). Са друге стране, цариник, као символ презрене категорије људи међу Јеврејима, исказује дубоку веру и љубав, управо кроз искрено покајање због сопствене грешности. Цариникова кратка молитва: “Боже, милостив буди мени грешноме,” постала је темељ молитвеног искуства Цркве, литургијског и индивидуалног.
Сетимо се фарисеја и цариника, сваки пут када приступамо Светој тајни покајања, када исповедамо грехе своје. Цариникова молитва нека увек буде у срцима и на уснама нашим јер то је пут ка Богу, у Царство Његово.
Јереј Александар Вучај
