Освећење времена, испуњено је литургијском радошћу годишњег круга празника Цркве. Празници у току времена једне године имају свој смислени ред и поредак, бивајући икона и одраз историјске и богословске хронологије Христовог живота, Богородице и Светитеља Цркве. Сваки празник свој смисао има у Литургији и незамисливо је прославити га, доживети и радовати му се ван ње. Радост, искуство и доживљај Литургије је увек изнова проживљена паразнична радост. Многи празници са собом носе обичаје и садржаје који претстављају богаство нашег хришћаског живота и потребу човека да сваки сегмент сопственог живота урони у празничну радост. Тако, обичаји јесу украс празника, катихеза и поука који свој смисао црпе и имају у литургијској радости празника, и као такви су само природни наставак литургијског славља унутар породице, дома или неког другог места ван Цркве. На тај начин освећено празнично време има и освећени животни простор и амбијент човека, када се време празника осећа на сваком кораку.
Празник Рођења Богмладенца Христа, најрадоснији догађај од постања света, када се Бог јави у телу, у витлејемским јаслама, када се радују светови видљиви и невидљиви, свој пуни смисао и радост има управо у божићној Литургији. То је централно место божићне радости и духа празника. Обичаји нису сами себи сврха нити могу да испуне смисао Божића. Они су наставак и украс тог дивног празника деце и свих људи, испуњавајући човекову потребу да се радује и светкује на сваком месту свог живота. Та радост нека је литургијска, напојена Духом Светим кроз Свето Причешће, које нам дарује Онај коме се радујемо и кога славимо јер дође међу нас – Богомладенац Христос.
Радост сваког празника и Литургије није само радост појединца и његових ближњих, већ свих и свега, читаве заједнице. Свако жели радост и има потребу да се радује празнику, деца нарочито. Радост божићне Литургије нека буде позив и опомена нашем милосрђу и молитви за оне који немогу и нису у прилици да доживе пуноту празничне радости и среће. Да се сетимо свих потребитих, болесних и оних у невољи стихије света. Дужни смо своју радост да делимо са њима, да их дарујемо својом пажњом, љубављу и милосрђем. Радост Литургије је радост заједнице, радост свих и само таква она је смислена, искрена, стварна и предукус је радости Царства Богомладенца Христа, који се рађа у Витлејему, да би смо имали коме и чему да се радујемо, новом животу и спасењу у Њему и Цркви Његовој.
протонамесник Александар Вучај