Ми смо били мучени љутом болешћу, силном врућицом, и лежали смо не на одру него посред зла, погружени у безверство као у ђубре, покривени ранама, смрадни, гадни, изнурени; више кипови него ли људи; зли демони окруживали су нас, књаз овога света ругао се и нападао. Дошао нам јединородни (Син) Божији, простро зраке Свога присуства — и тренутно прогнао таму; дошао нам Цар, вечно битни на престолу Оца, оставивши Очев престо (а када ја кажем: оставивши, ти не помишљај на промену места, зато што Он испуњава небо и земљу — ја ово говорим само у односу к домостроју, промислу Божијем); дошао непријатељу, који Га мрзи, одвраћа се од Њега, не може да Га види, посведневно хули Га.
Видео је, да непријатељ лежи у ђубрету, разједен од црви, окован грозницом и глађу, подвргнут болезањама сваке врсте. И грозница га мучила — то је зла похот; и од запаљења је страдао — то је гордост; и такозвана курјачка глад изнуравала га — то је страст за имањем; и труле ране покривале су га — то је блуд; и слепило очију — то је идолопоклонство; и глувоћа и лудило — то је обоготворење камена и дрвета и беседа с њима; и велика ругоба — то је безверство, т. ј. нешто одвратно, болест најтежа.
Увидео, како ми говоримо луђе од бесних, и (како) називамо богом и дрво и камен; видео нас у таком безверству и — није се згнушао, није се огорчио, није се одвратио, није омрзнуо. Пошто је Он Створитељ, то и није омрзнуо Своје створење. Но шта да ради? Као најбољи лекар, Он припрема скупоцена лекарства и сам их први проба: Он је први испунио добродетељ, и тим начином је нама предао. И први лек, као неки противотров, дао нам је Он крштење, којим смо се ми ослободили од свакога зла — и све наједном прошло: запалење се кончило, врућица прекратила, труле ране осушиле.
Све што произлази од жеље за имањем, и од јарости, и свако друго зло истребљено је Духом; отвориле се очи, отворио се слух, језик почео говорити добро, душа задобила силу, тело примило лепоту и такву боју, како и приличи сину Божијем, рођеном од благодати Духа — такву славу, каква приличи царском сину, рођеном и одраслом у порфири.
О какво је благородство нама даровано, а ми остајемо неблагодарни према Љубитељу своме! Ми смо (поново) рођени, васпитани, обдарени — зашто се опет удаљујемо од Добротвора? Онај који је све то учинио, тај, наравно, даје и моћ; иначе ми, потчињени болестима, не би је могли подносити, кад нам Он не би дао моћ. Он нам је даровао опроштај греха, а ми одбацили тај дар; Он нам даровао богатство, а ми га истраћили, расточили све; даровао нам снагу, а ми је изнурили; даровао нам благодат, а ми је погасили. Каким начином? Расточили смо је на сасвим непотребно, употребили смо је на сасвим некорисно. То нас је баш и упропастило, а највише од свега, што находећи се у туђој земљи и хранећи се корењем ми не говоримо: вратимо се к Оцу и рецимо: згрешисмо на небо и пред Тобом (Лк. 15, 18)! и ако имамо Оца, који нас тако нежно љуби, и силно жели наш повратак. Само кад би одустали од безверства, само кад би се повратили к Њему — Он нас не би корео за прошле грехе. Вратимо се само; повратак — већ је довољно оправдање. Шта ја говорим: неће корети? Не само Он неће прекорети, него ако би други прекорео, Он би (му) затворио уста, макар онај што прекорева био и добронамеран. Вратимо се, дакле. Докле ћемо стајати далеко од Њега? Осетимо своје безверство, осетимо бедноћу своју: безверство нас чини свињама, безверство мори душу глађу. Уђимо опет сами у себе. Уразумимо се, и вратимо се пређашњем благородству.
Приредио протонамесник Александар Вучај
