’’И одмах, брзо ушавши к цару, заиска говорећи: Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља…’’ (Мк. 6,25)
Ниједна новозаветна личност, од савременика Христових, у нама не буди толико поштовања и дивљења, колико Свети Јован Претеча и Крститељ. Православна иконографија у потпуности подражава ово осећање, где у колориту варијанти иконографског израза, имамо пред собом све аспекте Јованове вишеслојне и врло сложене личности. Он је последњи старозаветни пророк кога најављују и пророкују старозаветни пророци (Малах. 3,1), као Анђела и Претечу Господњег, који „припрема пут Господњи“ (Мк. 1,3). Сам његов живот наликује животима старозаветних праведника и пророка, јер он живи у пустињи, проповеда, пророкује, крштава водом у реци Јордану и најављује долазак Спаситеља који ће крштавати водом и Духом.
Оно што Светог Јована чини равним Илији и Исаији, јесте његов одлучни и бескомпромисни став према неморалу и лицемерју јеврејских властодржаца. Он их пред људима разобличава, непрестано позивајући на покајање и указујући на стварност доласка Царства Божјег, које долази са Господом Исусом Христом. Догађај његовог утамничења од стране цара Ирода, Саломин плес смрти који Ирод плаћа главом Јовановом, по својој чудесности наличи античким трагедијама и један је од најупечатљивих јеванђелских догађаја и тога ради био је непресушна инспирација хришћанској духовној али и светској литератури.
У Претечи је сабрана сва величанственост Теофаније – Богојављања, Бога у телу и Свете Тројице на Јордану. Он символизује сведочанство свих људи о стварности Христовој у витлејемским јаслама и почетка видљивог и опипљивог Месије који стоји у води Јордана, кога Отац и Дух Свети потврђују за Сина Божјег – вољеног. Свети Јован је бесмртни гласник Цркве која позива и призива све људе и сваког човека, у свим временима, на покајање, које јесте дубока самоспознаја сопствене грешне природе и ништавности пред обиљем милости и љубави Божје. Претеча јесте Анђео Цркве Христове који сведочи својом храброшћу и мучеништвом, њен тихи али одлучни позив човеку на одрицање од самољубља и похлепе, а на прихватање покајања и предавања себе у љубави, Богу и ближњем.
Протонамесник Александар Вучај
