“Исусу ударише сузе.” (Јн. 11,35)
Христово оплакивање свог мртвог пријатеља Лазара из Витаније, у Јеванђељу по Јовану, описано је најкраћом стихом читавог Новог завета – ‘‘Исус плакаше.’‘ Оплакивање Лазара Господњим сузама је плач над несрећом и трагедијом васколиког људског рода, од праоца Адама, који је увео смрт у живот творевине. Христове сузе над Лазаром су бол Богочовека над жаоком смрти, над бесмислом кончине живота, над привидном победом Ада, над патњом и болом оних у Аду и оних који остају чекајући тмину смрти. Само неизрецива Љубав и Онај који је Живот, на тај начин могао је да осећа чињеницу смрти и да је сагори својим богочовечанским сузама, да њиховом топлином отвори гробни камен и подигне Лазара из мртвих.
Са Исусовим сузама, а Духом Светим, Лазар устаје из мртвих, као предзнак и путоказ Христовог Васкрсења, победе над смрћу и васкрсења свих у дан Другог доласка. То је догађај и објава Крсног страдања, Христовог искуства смрти и силаска у Ад, Славног Васкрсења, тријумфа Царстава Божјег у простору и времену.
Четвородневни Лазар је символ, видљива слика и прилика васкрсења свих. Његове очи су након гробне тмине, прво угледале светлост Лица свог пријатеља Исуса, Спаситеља свих. И неисказива је радост његова и сестара његових у том дану, као што јесте и биће свих нас. Но неким сведоцима, како нам доноси Јеванђеље, ово је било за чуђење и повод за издајство и Христову осуду. Њихова невера Христовој љубави, постала је сопствена осуда и пакао. Они су слика оних што остају у тами Ада и после васкрсења мртвих, јер тако желе, јер тако осудише себе.
Лазар из Витаније, један од темеља апостолске Цркве, постао је првоепископ кипарских Хришћана, који данас као највреднију реликвију своје Цркве, чувају његову нетрулежну главу, која је заштитничка глава ове страдалне и мученичке апостолске Цркве. Он је живи сведок и реч сопственог васкрсења и благовест васкрсења свих у дан Христовог Другог доласка. Васкрсли Христос је залог вечног живота, а његов пријатељ Лазар, жива благовест радости Царства Божјег, које долази и већ је ту.
Јереј Александар Вучај
