Жртва

„Твоје од твојих…“
Несумњива је чињеница, што сведоче томови и томови студија где свако (социолози, антрополози, историчари, теолози…) даје своје виђење проблема, да човек има потребу да Богу принесе жртву. Жртве су приношене из разних разлога: страха, захвалности, узвишених или ниских побуда, а човек је на жртву приносио оно што му је било највредније и најпотребније за живот. Од времена Каина и Авеља крв је непрестано натапала земљу, а дим паљеница вио се ка небу. Ипак, све те жртве су биле немоћне да униште грех и успоставе изгубљено јединство човека са Богом. Савремени човек када погледа у прошлост и види потоке крви, чак и људске, не може а да не осети ужас.
Међутим, Божији наум је од почетка да се све спасе и Он због тога шаље Сина свог, Христа, који је био последња крвна жртва принета Богу због греха целокупног човечанства. Христос је учинио оно што ниједна друга жртва није могла да учини, даровао је опроштај грехова и отворио капију Царства Вечности. То све је дао новом човечанству, препорођеном и сједињеном с Њим и у Њему, тј. Цркви. Бог је постао човек, истински човек, који је јео и пио и живео у овом свету, а овај свет је постао део његовог Тела. Христос је укинуо крвне жртве али нам је дао заповест да му приносимо хлеб и вино и ми то чинимо у Литургији. Жртвује се хлеб јер је Он Хлеб Живота и жртвује се вино јер је Он пиће Живота. Хлеб и вино представљају целокупну творевину и преко њих сва творевина учествује у Евхаристији, и њиховим претварањем у Тело и Крв Христову сва творевина се спасава јер постаје Христос. Ово претварање се врши невидљиво где хлеб остаје хлеб, а вино – вино, јер хришћанство је религија вере, наде и љубави, а не магијски култ. Али, акценат је увек на сједињењу са Богом а не на самој жртви као таквој.
У Литургији је све стварно, али то није стварност овога света, јер је овај свет осудио Христа и у њему хлеб и вино не могу постати Тело и Крв. Због тога се најсветији део Литургије назива „Анафора“ (уздизање, узношење) чији је циљ да нас узнесе и изведе у из ове реалности и учини причасницима стварности који долази, стварности Царства Небеског.
протонамесник Бранко Чолић