Предавањем протођакона др Драгана Стаменковића, специјалисте физикалне медицине и рехабилитације и клирика Епархије нишке, о религиозности, најосетљивијем питању човековог бића, посвећеног његовом духу и души, настављени су великопосни сусрети у црквеном дому Храма Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу, 23. марта. „Да ли је свака религиозност у служби Бога и ближњег?“, тема је којој је предавач приступио са пуно пажње, износећи бројне примере из лекарске праксе, нагласивши да је вера највеличанственији догађај, која преображава човека, ако је у служби развоја његове личности. „Богу је најважнија чистота наше душе“, рекао је др Стаменковић, кога је у име домаћина представио и најавио јереј Александар Петровић, један од пароха обреновачких.
Више од сат времена бројни Обреновчани су нетремице слушали излагање протођакона и лекара који је и на почетку и на крају предавања подвукао да Црква није судница, него болница! Када је религиозност у служби развоја човекове личности, она је добра. И зато, подстакнут размишљањима академика Јеротића, протођакон др Драган Стаменковић истиче да је увреда за Бога када се човек током дужег периода не мења. „Ако смо са сазревањем исти као пре пет година, ми смо назадовали“, подвлачи предавач, коме је блаженопочивши Патријарх Павле, када је имао 86 година, рекао да он још увек расте. Зато је важно да се човек стално преображава, да ради на себи, на усавршавању својих врлина, а побеђивању мана и грехова.
Блаженопочивши Митрополит Амфилохије је рекао да није свака религиозност добра, у шта се током богате лекарске праксе уверио и предавач. Јер, поред здраве, постоји и нездрава (абнормална) религиозност, као и патолошка. Здрава религиозност је самопокајна, исцељујућа, подразумева већ поменути развој личности и у складу је са правим учењем Господа Исуса Христа, а нездрава (абнормална) сакрива у себи неуротичне симптоме, док патолошка религиозност јесте карактеристична за психотичне особе које, рецимо, замишљају да су светитељи. Зато морамо бити опрезни, јер је религиозност код неких људи заправо покушај да се осмисли болест. Пример су особе које болују од депресије, а које се нису убиле само зато што верују у Бога. Наш разум је искварен греховима, као и наша логика, те нема хришћанског живота без духовног руковођења, саветовања и послушања, мишљења је предавач.
Неуротичан човек хоће да се ослободи притиска у себи, навлачи на себе маску друштвено прихватљивог понашања, а гура под тепих своје неурозе. Као примере, доктор је навео девојку која је боловала од менталне анорексије, а која је умислила да је савршени познавалац вере, или жену која је оболела од агорофобије (страх од отвореног простора), која се развила услед њеног стида да исповеди и повери промискуитетне мисли које су се множиле у њеном уму. У почетку нико из околине није видео проблем у њима јер нису показале девијације у понашању, али су се неурозе постепено испољавале, док нису узеле озбиљног маха и захтевале хитну хоспитализацију и лечење. Предавач у свакој радикализацији види проблем, зато мисли да није добро бити екстреман ни у чему. „Када је дете у адолесцентном периоду много добро и послушно, академик Јеротић каже да палимо црвено светло. Младост сама по себи носи бунт и није нормално да дете буде савршено у том периоду“, додаје доктор, који је у наставку излагања пажњу посветио опсесивно-компулзивним поремећајима, оличеним у сталном понављању беспотребних радњи.
Међу клиром и мирјанима је нарочито опасан зилотизам или верски фундаментализам. То је када човек само своје мишљење уважава и брани га веома радикално. Као један од примера, предавач је навео своју браћу свештенике из различитих цркава који нису међусобно разговарали јер су се спорили око начина служења Свете Литургије. Опасан је и духовни екстремизам. То је када човек нађе свој модел спасавања, противан духовниковом, или када монах у манастиру откаже послушност игуману. Даље је др Стаменковић говорио о духовној гордости, нарцисоидности, кривици, страдању, подвукавши да човек који не поштује и не воли себе, не може да се повеже са Богом, са људима и са собом. Веома увредљивим и опасним сматра признање одређених људи да верују у Бога, али немају контакт са Њим. „Бог тражи чистоту наше душе, а не колико смо испунили форму. Вера је највеличанственији догађај, и она преображава човека, закључио је предавач, додајући да је исцељење враћање човека у целовитост, а лечење враћање човека у стање пре болести.
Марина Марић
