Линк – Овде можете погледати прву сесију предавања на порталу YouTube eparhijavaljevska.rs
Данас смемо, а још више имамо част и обавезу да о Владици Николају говоримо. Данас га знамо бар донекле. Знаће више они који дођу после нас, ако им добро семе знања засејемо, поручио је Преосвећени Епископ ваљевски г. Исихије отварајући трећи по реду Симпосион у част Светог Владике Николаја у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. У излагања предавача прве две сесије протојереја Александра Јевтића и протојереја- ставрофора Љубисава Аџића посетиоце је увео протојереј Бранко Чолић, модератор Симпосиона
„Шта комарац може да одзуји о орлу? Како ће свећица да хвали сунце? Опростите, али сви данашњи Срби ситне смо, мале свећице, а сунце, друго сунце по српском небу је Свети Владика Николај“, подсетио је Епископ Исихије на речи Преподобног Оца Јустина, изговорене 3. маја 1956. године на десетогодишњем парастосу Светом Владици Николају у Лелићу. Да га упореди са сунцем и орлом, да га назове највећим Србином после Светог Саве и равноапостолним проповедником у том безбожном времену смео је само Отац Јустин, једнако му велики савременик, чије смо јубилеје- 130 година од рођења, 45 од престављења и 10 од пренос моштију ове године прославили.
Попут Светог пророка Јеремије, чије име носи црква у Владичином Лелићу, Ава Јустин је громогласно приносио хвале Светом Владици Николају, бивајући често у немилости световних власти и, баш као старозаветни угодник, прогањан и затваран. Плакао је над посрнулом браћом и сестрама, писао и молио Господа да их као изгубљену овцу пронађе и прихвати. Својим духовним очима препознао је и сагледао сву грандиозност личности Светог Владике Николаја и отворио очи долазећим генерацијама- рекао је Владика Исихије, благосиљајући учеснике и посетиоце Симпосиона, којег у част Владике Николаја приређује Епархија ваљевска, како би свима који овде буду живели остао светли аманет великана.
Из Епархије жичке, веома важне на пастирском путу Владике Николаја, као први излагач овогодишњег Симпосиона, протојереј Александар Јевтић, свештеник из Краљева и уредник часописа „Жички благовесник“, провео је сабране кроз догађаје и достигнућа Владике Николаја тридесетих година прошлог века вођен темом „Пастирска делатност Светог Владике Николаја на основу сведочанстава часописа Жички благовесник“.
Препознат од Владе Краљевине Србије као изасланик у време Првог светског рата, Владика Николај је сакупио помоћ за свој народ и обезбедио подршку великих сила у борбама за слободу. За Епископа жичког најпре је изабран 1919. и са радошћу је дочекан у Жичи. На наречењу је говорио и његов велики пријатељ и један од највећих светских научника свих времена Михаило Пупин, дародавац штампарије Жичи, којом ће потом руководити Јаков Арсовић, данашњи Свети Јаков Тумански. По ступању на дужност, Владика Николај захтева ревизију превода Новог завета Вука Караџића, залаже се за одржавање свештеничких конференција, старање за морално чистунство свештенства и народа, обавезне проповеди, бригу о удовицама и сирочади, оснивање библиотеке… Како је сам говорио, по личној молби премештен је у Епархију охридску у којој, подсетио је прота Александар Јевтић, се зближава са монасима Хиландара и ствара своја најпознатија дела „Молитве на језеру“, „Омилије“ и „Охридски пролог“, али и хранилиште „Богдај“, које на руковођење поверава својој духовној кћери мати Ани Аџић, младој и образованој Београђанки, која уз њега постаје монахиња. Године 1934. Владика Николај изабран је, а 1936. устоличен за архијереја у седмовратој немањићкој светињи. Објављује посланице за Божић и Васкрс, обиље празничних проповеди, у којима народ поучава да не може бити братства међу људима, ако им Бог није отац, скрећући тако пажњу на варљивост овосветских идеологија о једнакости и зближавању у различитости. Такође, истакао је прота Александар Јевтић, Владика Николај говорио је о смрти, неминовности пале људске природе.
Многи су му замерали што говори о смрти, а он је поучавао да сваки частан човек сваког дана помишља на смрт и том помисли мери своје понашање- подсетио је предавач на једну од низа свевремено актуелних мудрости Лелићког Златоуста.
„Српски народ није деструктиван, већ конструктиван“ истицао је и своје тврдње поткрепљивао примерима Николе Тесле и Михаила Пупина, чија су достигнућа променила свет. Под лупом јеванђељског учења расуђивао је о тада у успону идејама либерализма на западу и комунизма у Русији, те упозоравао на чување јеванђељских вредности.
Стекао је велику популарност међу свештеницима, монасима и народом. Многи су из других епархија долазили у Жичу, налазећи крај њега уточиште и подршку: Јаков Арсовић (наречени амбасадор Краљевине Југославије у Француској, потоњи припадник Богомољачког покрета), Себастијан Дабовић, Ана Аџић, Василије Костић (потоњи Епископ жички) и многи други. Обновио је манастир Жичу и више манастира Овчарско- кабларске клисуре. У Жичи је најпре подигао споменик Патријарху Варнави, осветио цркву Светог Саве и трпезарију. Покренуо је часопис „Жички благовесник“ чије је идејно решење насловне стране урадио Александар Дероко, чувени архитекта и његов велики пријатељ- навео је отац Александар Јевтић неке од прегалачких подухвата Владике Николаја у епархији уписаној у његово светитељско име.
Међу страдањима Цркве и народа за вакта Светог Владике Николаја неопходно је поменути Конкордатску кризу 1937. узроковану покушајем Владе Краљевине Југославије да склопи споразум са Светом столицом, те нанесе штету Српској Православној Цркви као већинској верској заједници у земљи, и успон фашистичког покрета чија ће жртва и сам бити у концентрационом логору у Дахауу. Означен као сарадник Немаца и четника од комунистичких власти, живот ће завршити у емиграцији у Америци. Ту ће и даље писати и оставити богато стваралаштво, које данас треба да читамо и анализирамо, да чувамо његов лик и дело, закључио је прота Александар Јевтић, заблагодаривши организаторима на части да буде део данашње гозбе лепе речи у част Светог Владике Николаја, чије богато наслеђе чува и Епархија жичка.
Један од најистакнутијих свештеника Епархије ваљевске умировљени протојереј- ставрофор Љубисав Аџић, своје служење отпочео је управо на парохији у Лелићу, завичају Светог Владике Николаја. Пребивањем на извору благодати завичаја, али и личним поривом откривања океана мудрости и љубави оличеног у лику и делу великог Божјег угодника, прота Аџић промишљао је и себе градио Светим Владиком Николајем, делећи својим парохијанима све оно душекорисно попут драгоцености у наслеђе предато. Трећи по реду Симпосион у част Светог Владике Николаја био је прилика да прота Љуба Аџић својим суграђанима подари своје можда најлепше слово о, како је навео, најзнаменитијој личности међу многима које је овај принео Господу и српском народу.
Имао је част да буде свештеник светородној породици Велимировић, да служи у задужбини Светог Владике Николаја (Храм Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског у манастиру Лелић) и саслужује са Преподобним Оцем Јустином у Ћелијама, и то у богоборном комунистичком времену. Говорећи о теми „Свети Владика Николај- златоусти проповедник“, прота Аџић је истакао да је Владичино дело грандиозно, безобални океан мудрости, знања, вере, страдања, подвига… у истину монументално.
Хиљаде страница, десетине томова густог интелектуалног текста, а поетичног у лепом старинском смислу речи припада само реткима и одабранима. Онима који су, осим многих дарова, имали и тај да свој живот у раној младости определе за вечност. Отуда његова (Светог Владике Николаја) свестрана ученост и теолошка висина нису ништа пригушили од његовог смисла да увек буде у матици људског живота и на његовим бистрим токовима. У његовој пастирској проповеди преовладало је народно и народско, али са високим мерилима и захтевима. То је један од пресудних разлога што актуелност његовог говора не застарева и што се његова реч у времену и простору далеко и јасно чује. Зато га народ Божји и сматра истинским, аутентичним светитељем и просветитељем у роду нашем- рекао је отац Љубисав Аџић. Истакавши да је књига Светог Владике Николаја тек отворена, излагач је навео да ће се књиге надахнуте његовом вером и подвигом тек написати. Доћи ће ново време и нови људи, интелектуалци и боготражитељи, теолози, који ће кроз небеску призму созерцавати живот и дело Лелићког Златоуста и дахауског тајновидца, мишљења је угледни ваљевски прота, јер се величина једног народа мери његовим великанима. Отуда је велики човек и сам тај народ вертикалом узрастао- у висину ка небу, јер хоризонтално узрастање је оно које је својствено коралима, лишајевима или маховини.
У српском народу се појавом и својим религиозним делом издвајају Свети Сава и Свети Владика Николај, велики дарови неба српском народу и Цркви. Оним што је Свети Сава оставио у наслеђе, српски народ је вековима живео. Међутим, када су се СПЦ и српски народ у 20. веку нашли под тешким ударцима лажног хуманизма, атеизма, материјализма, комунизма, секташтва и ратних страдања, Свемогући Бог је по промислу и доброти Својој послао Светог Владику Николаја, генијалног духовног вођу, обновитеља светосавске мисли и достојног наследника његовог трона, казао је прота Љуба Аџић.
Нико није тако лепо, дубоко и тако златоустовски на српском језику протумачио Христову мисао као што је то учинио Свети Владика Николај. И нико није као он зашао у најскровитије кутке грехом смрзнутих српских душа и загрејао их топлим дахом јеванђеља Христовог. Његов ученик и највернији следбеник, Свети Старац Ћелијски Отац Јустин, у Ћелијама, сведок сам тих догађаја, говорио је „да је српска душа муцала док се није родио Николај да јој нађе израз“. Он је први гласно и јасно, храбро и пророчки, у време комунистичке власти, у задужбини Светог Владике Николаја у Лелићу проговорио о њему, назвавши га „тринаестим апостолом“, „петим јеванђелистом“ и „новим златоустом српским“- дирљиво је сећање оца Љубе Аџића на беседе Оца Јустина о великану из „Божјег села“, које је то постало управо захваљујући њему, јер он га је прославио широм света својим преданим служењем Богу и народу из ког је поникао.
Свети Владика Николај је био геније и величина у свему што је радио. Величина у животу и смрти и величина после смрти. Не зато што је носио митру. Носили су је многи пре њега па су прошли неопажено као обичан дан у години. Проћи ће тако и многи после њега. Он остаје велики, јер је сав Христов, јер је Николај Златоусти. Од Саве Немањића је мањи, и једино од њега. У скромности и мучеништву су слични. Сава је сагорео после физичке смрти, Николај за живота. Био је учитељ народа Божјег као и Сава, зато му је најближи- објаснио је прота Љуба Аџић сличности двојице највећих Срба свих времена.
У свом излагању, он се осврнуо на упокојење Владике Николаја због ког су туговали свештенство и народ. Али, нагласио је, по јеванђељском учењу, не без наде, и Владика Николај је постао српски светитељ и просветитељ. Народ га је назвао златоустим, јер је даром проповеди просветио мноштво душа како су то чинили Свети оци Цркве кроз векове. Својим животом и радом, служењем и смрћу, Владика Николај је био достојан имена Новог Јована Златоустог. Многи велики теолози остали су недоступни, због свог стила једва читљиви и разумљиви. Наравно, ништа им не умањује труд, светост и славу. Али, подсетио је прота Аџић на народну пословицу, само уситњен златник доспева и до сиромаха.
Лакоречна мисао Светог Владике Николаја доступна је свима, и ученима и неукима. И ту је Владика први међу првима, јер су код њега највиша небоземна питања објашњена и поједностављена чаром његових изванредних стилских украса и парабола и зато свима приступачна. Његове речи биле су питке као прохладна вода дубоких планинских кладенаца. Владичин стил говора и писања је такав да се са лакоћом улива у свачију душу као најлепши цветни мирис- приближио је прота Љуба Аџић лепоту језичког израза Светог Владике Николаја, која чини његово дело пријемчивим свима који га се дотакну. Нико од Срба није написао толико блиставих и славних књига као Владика Николај. Књига, од којих ће српски народ вековима духовно живети, закључио је прота Љубисав Аџић, умировљени парох ваљевски, своје излагање на трећем по реду Симпосиону у част Светог Владике Николаја.
Ј. Ј.
Линк – Овде можете погледати другу сесију предавања на порталу YouTube eparhijavaljevska.rs
У оквиру друге сесије Симпосиона у част Светог Владике Николаја расветљене су теме из живота светитеља око којих су годинама у јавном говору присутне бројне контроверзе- однос Нацистичке Немачке према Српској Православној Цркви и Владици Николају и последњи дани Лелићког Златоуста у емиграцији у Америци. Посетиоци Симпосиона били су у прилици да о њима слушају од историчара др Растка Ломпара и протојереја- ставрофора др Велибора Џомића. Ауторкама најбољих литерарних радова на конкурсу „У част српског Златоуста“ Епископ ваљевски г. Исихије је уручио награде. Симпосиону је присуствовао и Преосвећени јенопољски г. Епископ Никон, викар Патријарха српског г. Порфирија и сабрат из манастира Ковиљ Епископа ваљевског г. Исихија
Појава нацистичке идеологије тридесетих година 20. века, те долазак на власт њених припадника у Немачкој умногоме је, нажалост погубно, утицала на геополитичке прилике и живот народа у европским земљама. У настојању да задобије превласт и апсолутну контролу над народима различитих хришћанских деноминација, Нацистичка партија је имала амбивалентан однос, а потом и непрјатељски став према Протестантској и Римокатоличкој Цркви у Немачкој, што је 1931. године довело до екскомуницирања руководства партије из Римокатоличке Цркве на територији ове земље. Однос између Немачке и Ватикана био је затегнут, навео је др Растко Ломпар, научни сарадник на Балканолошком институту Српске академије наука и уметности говорећи о теми „Нацистичка Немачка, СПЦ и Владика Николај“. Када је реч о Православној Цркви, притисак нациста био је знатно мањи, будући да њених верника није било много у Немачкој. Однос према националним православним Црквама нацистима је, пак, био стратешки важан у Совјетском савезу и балканским земљама. С тим у вези, објаснио је др Ломпар, Нацистичка партија је почела да се интересује за СПЦ и преко немачке Евангелистичке Цркве у Краљевини Југославији врши утицај. Први контакти са СПЦ остварени су 1935. Учешћем њене делегације на конференцији православних теолога. Те године Владика Николај је одржао чувено предавање „Национализам Светог Саве“ на Коларчевом универзитету, које су недобронамерни критичари његовог лика и дела назвали контроверзним, инсинуирајући да је Владика Николај афирмисао нацизам, а заправо је говорио о стварању националне Цркве што је Свети Сава урадио пре више векова. Након избијања Другог светског рата 1941. године, Немци врше притисак на СПЦ да се изјасни о подршци нацистима и прекине контакте са Америком. То се не дешава, СПЦ одбија да се стави на њихову страну о чему сведоче демонстрације 27. марта 1941. и СПЦ тада постаје непријатељ у очима Немаца. Следи окупација, прогони и убијање свештеника, хапшења Патријарха Гаврила и Светог Владике Николаја.
Од почетка окупације, Немци су били свесни значаја Владике Николаја. Бројни немачки обавештајци покушавају да га придобију за сарадњу. Потом следи боравак у Дахауу српских црквених великодостојника…
Једно време се веровало да су Патријарх Гаврило и Владика Николај цео Други светски рат провели у Дахауу да би после наступио период теорија о „повлашћеном заробљеништву“. Одведени су 14. септембра 1944. Налог за њихово хапшење потписао је лично Хајнрих Химлер и боравили су у делу за противнике нацизма високог нивоа, али свакако није било речи о „повлашћеном заробљеништву…“- објаснио је др Растко Ломпар, закључивши да су нацисти у СПЦ покушали да виде партнера, будући да су и једни и други били супротстављени комунизму. Међутим, после мартовских демонстрација Српска Црква је постала њихов непријатељ.
Свети Владика Николај је онај коме свако нешто дугује у свом духовном, националном и философском животу и симпосион у његову част прилика да се научна сазнања продубе и подстакну нова истраживања, рекао је протојереј- ставрофор др Велибор Џомић, професор Правног факултета у Крагујевцу и духовник у цркви Ружици и капели Свете Петке на Калемегдану у Београду. Дела Владике Николаја доступна су нам захваљујући труду блаженопочившег Епископа Лаврентија. О њима ће се, али и о последњој деценији живота Владике Николаја у емиграцији у Америци још говорити и писати. Тај период, указао је прота Велибор Џомић је неистражен и о њему постоје спекулације, у првом реду о наводном тровању Светог Владике Николаја. Текст руског професора Владимира Мајевског објављен у часопису „Српски мисионар“ повод је тим тврдњама, јер је у њему наведено управо то, уз осврт на лош однос тадашњег Епископа СПЦ у Америци Дионисија. Истина је да Владика Дионисије услед људске слабости није могао да поднесе популарност коју је у народу уживао Владика Николај, те се он не желећи да провоцира његову сујету склонио у руски манастир Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, али приче о тровању су клеветничке и тенденциозне и, као такве, штетне по углед Српске Цркве. Образлажући свој став, прота Велибор Џомић навео је записе проте Миодрага Ђурића, дугогодишњег пароха у Лакавани, у којима је јасно наведено да је Владика Николај патио од болести срца. Такође, наводи о преметачини Владичине келије и разграбљивању његових ствари неистинити су и злонамерни, јер је, пише прота Ђурић, на попису ствари које су му припадале радила комисија и тај рад је организован према црквеном поретку. Све је предато Славку Стоковићу, великом добротвору Цркве и куму Светог Владике Николаја. Он је то потом предао блаженопочившем Епископу Атанасију Јевтићу, који је то однео у манастир Тврдош где се до данас налази. Праведно би било, закључио је прота Велибор Џомић, да се и тај део заоставштине Светиг Владике Николаја пренесе у Ваљевску епархију и похрани у музеј који ће бити изграђен у оквиру манастирског комплекса у Лелићу. На крају сабрања, модератор протојереј Бранко Чолић је заблагодарио Богу, Светом Владици Николају око чијег смо се дела окупили, Епископу Исихију на благослову, предавачима и свим посетиоцима, позвавши их да наредног дана дођу на Свету Литургију у манастир Лелић и саборно принесу молитве крај кивота светитеља.
Ј. Ј.
Линк – Овде можете погледати комплетну вест на сајту eparhijavaljevska.rs
