Тражећи прави дан и добро време, ишчекујући благослов да посетимо Свету Гору Атонску, дочекасмо дан упокојења нашег брата у Христу монаха Атанасија Хиландарца.
Замолили смо хиландарског игумана оца Методија да заједно са монасима учествујемо у молитвама за душу покојног оца Атанасија. Добили смо благослов и с Божјом помоћи кренули ка Светој Гори и нашем Хиландару у среду 2. септембра рано ујутру.
Пролазећи поред славног манастира преподобног Прохора Пчињског нисмо одолели, а да не посетимо светињу и поклонимо се моштима великог подвижника из 11. века. Овде нас гостољубиво дочекаше и ту чусмо о животу светитеља и како би саграђена црква.
Стигавши у ноћним сатима у предворје Свете Горе, градић Уранополис, ту се одморисмо и ведри кренусмо следећег јутра одатле бродом према пристаништу Јовањица и одатле малим аутобусом до самог манастира. Сви смо провиривали да бисмо што пре угледали манастирске зидине, многи од нас претходно их видевши само на фотографијама (види овде о светој српској царској лаври ). И ускоро нам се указа позната слика Хиландарских пиргова и ми са радошћу уђосмо у гостопријемницу. Ту нас лепо послужише, а пошто смо се претходне ноћи наспавали, одмах смо били спремни за обилазак манастира и окружења. Била је то лепа послеподневна шетња по манастирској порти и ближем окружењу, па смо, између осталог посетили хиландарске маслињаке, винограде и винарију, Крст цара Душана, пирг краља Милутина, спомен-чему краља Александра и обалско утврђење Хрусију – пирг светог Василија. У порти манастира смо видели главну хиландарску цркву, посвећену Ваведењу Пресвете Богородице, бунар Светог Саве, лозу Светог Симеона, крстионицу, трпезарију и славне манастирске пиргове и конаке, великим делом оштећене пожаром из 2004. године. Конаци су сада у великој мери обновљени и радови још трају.
Ускоро би време вечерњег богослужења. Коначно уђосмо у велику древну хиландарску цркву Ваведења, где монаси у смерности и поретку одслужише службе у припрати и у главној цркви и ми као да се вратисмо вековима уназад, када су на овом месту славни подвижници чували светињу а ево данас је чувају игуман Методије и братство, донедавно и наш пријатељ отац Атанасије. Поклонисмо се пред иконом Пресвете Богородице “Тројеручица” и осталим светим иконама, на крају и пред кивотом светог Симеона Мироточивог. После вечерњег се окреписмо у трпезарији најукуснијим поврћем, сиром и вином, па опет у цркву на акатист и повечерје. Онда нам показаше ризницу са старим Господњим и Богородичиним иконама, разним богослужбеним предметима из старине, затим костурницу и сам гроб оца нашег Атанасија. Би већ време ноћном одмору и ми пођосмо срећни на починак, да бисмо свежи учествовали на дугим јутарњим службама.
Јутрење у Хиландару почиње у четири, затим се служе часови, па Литургија. Није било лако ненавикнутим ногама дуго стајати, али је срце бивало све радосније, како је Служба одмицала. На крају, игуман нас позва да богослужење после ручка (који се у Хиландару служи одмах после Литургије, у преподневним часовима) наставимо на гробу оца атанасија и на месту његове погибије.
Тако и би. Велики број нас се скупио пред гробом. Осим наше групе коју су предводили свештеници Јован Петровић, Дарко Павловић и Александар Вучај, сакупио се велики број монаха, помоћника, службеника светогорске полиције и ватрогасне службе, јер је, очигледно, отац Атанасије био веома омиљен и поштован од братства и љубитеља манастира. Од његове браће – хиландарских монаха смо чули само речи похвале и наде. Заједно одслужисмо помен на месту где је сахрањен и опет на месту где је страдао, крај провалије, где је постављен дрвени крст. Ускоро потом растадосмо се, а игуман и браћа из манастира нас позваше да дођемо опет.
Користећи згодан превоз бродом, отпловисмо и до великог манастира светог Пантелејмона, где се бројни руски монаси вековима подвизавају. У велелепном храму св. Пантелејмона целивасмо кивот са моштима и свете иконе и убрзо, прво бродом до Уранополиса, затим аутобусом до Обреновца кренусмо преиспуњени осећањима радости и мира, близином светих и надом у будући сусрет.
Богу хвала и слава!
