Од Христових апостола, остала нам је та непрекинута историјска хоризонтала полагања руку на оне који ступају у свештени чин.
На апостоле је “директно” сишао Свети Дух, а затим су они, најпре крштавањем, а потом и рукоположењем постављали епископе(владике), свештенике и ђаконе.
Важно је знати да при сваком Крштењу и Рукоположењу опет и опет, изнова и изнова, силази Свети Дух и дарује крштаванога и рукополаганога Својим даровима који су превасходно благодат и енергија за предстојећу Службу.
То је вертикала која нам долази из Будућности, из Царства Божијег и везана је за Свету Литургију, која је, заправо, преображавање историје у вечност.
Веома важно је истаћи, а што се некако запоставља, да је свако ко је крштен, уствари, у “свештеном чину”, “својеврсни свештеник”, четврти род свештенства, припадник “царског свештенства”, како нам сведочи Свето Писмо-Народ Божији.
И на крштаваног силази Свети Дух.
И на његову главу се полаже рука од стране епископа или свештеника.
И он има, тзв. “лаичку” службу да активно учествује у Литургији и да ту Литургију “износи” из Цркве и “преноси” свету, у складу са својим талентима и могућностима.
Веома добар, тако рећи школски пример улоге “Царског свештенства”, имали смо прошле године у литијским шетњама Народа Божијег, пре свега у Црној Гори, а затим и у осталим деловима света где су се Срби молитвено организовали.
Свако од нас, ко себе сматра православцем, може, и треба, активно да учествује у животу Цркве.
Сви смо позвани да будемо апостоли, али и да унутарцрквеног живота развијамо заједницу, у складу са својим могућностима.
Велика је грешка мислити да је то само улога епископа, свештеника, ђакона, вероучитеља.
Верник, који је у исто време, на пример, фудбалски тренер, може много да утиче на децу коју тренира.
Можда и више него учитељ коме је учитељство професија,
јер “Дух дише где хоће”.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
