Старословенски језик је стари освештани језик. Готово савршен.
Захваљујући Ћирилу и Методију, и њиховим ученицима, између осталих народа, и ми Срби смо добили велики дар-да можемо разговарати са Богом на свом језику-словенском.
Данас се у Српској Цркви користи српска редакција рускословенског језика-црквенословенски.
Велики део Служби је преведен на савремени српски језик, али постоји и добар део онога што није: одговарања на Литургији од стране народа(хор, певнице), многи тропари и кондаци, химне, ирмоси, стихире итд.
Коришћење савременог српског језика јесте уношење реалности будућег Царства Божијег у сва чула једне Заједнице Духа Светог.
Дар језика којим су даривани Христови ученици догађајем Педесетнице, и данас нам је, као наследницима апостола, понуђен.
Питање је: Колико га ми прихватамо и развијамо?
Дар језика, у ширем контексту посматрано, односи се на сва она савремена средства комуникације преко којих би Свети Дух могао да делује.
Али, Свети Дух јесте Дух Слободе.
Захтева нашу слободу и љубав, а из те сарадње Бога и човека произилази разликовање дарова у Цркви.
Као што апостол Павле говори да једни пророкују, други су учитељи, трећи исповедници…
Данас нам је насушно потребно да у Цркви разликујемо те дарове. Не можемо сви све. Упућени смо једни на друге, као удови у једном телу.
Једни су појци, други су чтеци, трећи су пастири, беседници, проповедници, мисионари, текстописци…
На крају, али ни најмање неважно, неки су добри организатори, неки су изузетни за практичне послове, а неко може добро и физички да потегне. Све за Цркву.
Наравно да је потребна веће ангажовање лаика у црквеном животу. Повезивање вере са уметношћу, философијом, науком.
Повезивање вере са основним животним потребама једног јединог члана Цркве. Нешто као:“Сви за једног, један за све”, али, и многи за многе на челу са Једном Главом.
Христом.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
