Размишљајмо о томе како олако прелазимо преко значења речи, а истовремено смо прихватили речи које не знамо шта заиста значе.
Отац-онај од кога све почиње.
Дух-од глагола дувати, дунути, удахнути…
Човек-некад било „человјек“, биће које је својим челом, тј. својим умом окренуто ка веку, тј. вечности.
Свемир-свуда мир.
Ваздух-сав, све, свуда дух.
Божић-Мали Бог.
Васкрсење-Оживљавање, поновно стварање за вечност.
Такође, прихватили смо многе речи које нам и нису баш најјасније, али их некако подразумевамо.
Јок, бре, аман…
Увели смо и туђице које нисмо морали:
еваулација(ако сам добро написао), емпатија, нонсенс…
О чему још треба да размишљамо?
Зашто смо традиционално побожан, а традиционално нецрквен народ?
Поред историјских објективних околности(робовање, ратови, комунизам, коронаизам итд.), проблем је и у речима.
Ко зна шта значи реч „Литургија“?
Значи-јавно, заједничко дело народа, у ужем смислу речи-заједничка молитва(реч грчког порекла).
Негде се говори и: „Идем на Службу“(али, ко данас воли да служи?!), или просто: „Идем у Цркву“, али, шта је „Црква“?
Под речју „Црква“ људи обично подразумевају: храм(црквену зграду) у којој раде „попови“, али ето „ваља се“ некад отићи, запалити свећу, оставити неки динар(„иако попови већ имају и превише“) итд.
Под речју „Црква“ људи подразумевају и институцију која има своју хијерархију, тј. „фирму“ која се бави својом делатношћу.
Па, зато онда људи могу да постављају питања:„Што Црква ради ово, а што оно?“
Има вероватно још различитих схватања, али доста је и ово.
Црква је пре свега заједница Бога и људи.
Људи, крштени у Свету Тројицу, неретко не схватају да су и они Црква.
Сви ми крштени, чланови смо једне огромне породице. То се некако не схвата.
Та породица има Оца-Бога, који има Сина и Светога Духа.
И захваљујући вољи Оца, Жртви Сина и делатности Светога Духа који нас спаја и повезује, имамо Кућу где заједно можемо да вечерамо са Богом, хранећи се Богом.
Пре тога да се заједнички захвалимо Оцу што нам је послао Сина у Светом Духу.
И то је Литургија.
Веру смо примили од Грка, па су нам многе грчке речи остале у богослужењу.
Епископ-онај који надгледа, надзорник.
Ђакон-онај који послужује, служи, служитељ.
Путир-Чаша за Свето Причешће.
Дискос-Тањир за Свети Хлеб.
Метанија-поклањање, наклон.
Такође, доста тога још има „што се пева“ у Цркви, а што је на црквенословенском па се не разуме…
Можда бисмо за почетак могли да кренемо од Литургије и Цркве.
Дакле, заједничка молитва где се захваљујемо Богу за све, једемо, пијемо, дружимо се са Богом и међусобно, и то, сви ми крштени који то желимо.
Дакле, једно Славље!
Славље које почиње недељом,
и наставља се у Вечности…
Владан Нешковић, ђакон
