Човек који жели да повезује људе, он мора бити човек-крст.
Колико пута смо као деца развађали другу децу која се потуку, па смо на тај начин обавезно и ми, нехотице, добили мало, и по глави, и по леђима.
Човек-мост јесте крстолик.
И његов крст ће бити тај што га неће људи препознати као везу.
Увек ће бити на неки начин “грбав”.
За десничаре ће бити левичар, а за левичаре-десничар.
За либерале ће бити конзервативац, а за конзервативце-либерал.
За традиционалисте ће бити модерниста, а за модернисте-традиционалиста.
За националисте ће бити мондијалиста, а за мондијалисте-националиста.
Крстоликост не подразумева ништа од побројаног.
Крстоликост подразумева давање себе.
Давање себе, али у оној мери колико можемо да понесемо.
Свесно узимати тежи крст јесте гордост и нема везе са крстоликошћу. И то је својеврсни екстрем.
Данашње време се одликује поделама, партијашењем, клановима, расколима.
У свим порама друштва.
Крстоликост не подразумева сврставање у таборе, већ, ако је могуће, повезивање подељених.
Ако није, Крстолик ће остати у исто време несврстан, али неће прекинути комуникацију ни са једним чланом из подељених кланова и табора.
Име “Крста”, већ одвише звучи старинско.
Али, Крста је тај који држи вертикалу са Богом и хоризонталу са људима.
Крста је тај који прашта и моли за опроштај.
Крста је тај мост. Судбина моста је да бива гажен.
Али, мост спаја хоризонталом, а вертикалом се узвисује у небеса.
Овом свету су потребне Крсте.
Васкрснимо Крсте.
Пре свега у нама.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
