Веронаука: На путу Светог Николаја Српског

Често чујемо да неко за себе каже да је православац.
Под овом речју људи могу подразумевати мноштво различитих одређења. Тако имамо: традиционалисте, патриоте, националисте, социјал-комунисте, либералне-капиталисте, шовинисте, па чак и православне-атеисте.
Негде око 90% људи у Србији( без тренутно војно-политички окупираног Косова ) за себе кажу да су православци.
Очигледно је да је у питању велики неспоразум када је ова реч у питању.
Православац је онај ко се кроз Цркву Христову( пре свега литургијски) учи да воли Бога, ближње, пријатеље и непријатеље.
На основу ове дефиниције свако може да процени колики је православац.
Даље, постоје неразумевања око тога да ли је сваки Србин аутоматски православац?
Бити Србин-то се наслеђује.
Бити православац-то се бира.
Посматрано у ширем културном контексту, Срби припадају православној култури са свим вредностима које та култура носи и са особеним националним идентитетом.
Православље као шири културни контекст, толико прожима наше друштво, да чак имамо и оне који, желећи да се “ослободе” националног и верског “терета”, себе декларишу као православне атеисте.
Међутим, и међу истинским православцима постоје, да тако кажем, анационалне струје, али и националистичке струје.
И једна и друга струја воде крајностима где се губи православни српски идентитет.
Анационално орјентисани су слични монофизитима( они који верују само у Божанство Христово), а националистичка струја је слична аријанцима који су сматрали да је Христос само човек.
У првом случају губи се човек који има своје особености, националну припадност, културу, језик, и утапа се у некакво безлично, апстрактно божанство.
У другом случају, губи се Бог из човековог видокруга, а обожава се човек, нација, култура.
Православни пут јесте пут Богочовека.
Пут који нам је приправио св. Сава, пут Истине, пут Христа, где су вера и нација уједињени у Личности Богочовека Христа.
За такав пут, пут Небоземне Србије, нешто касније, страдао је св. кнез Лазар и показао нам, како се, уствари, истинско Православље преплиће са родољубљем.
Најзад, двадесети век нам је дао, како многи кажу, највећег Србина после св. Саве-св. владику Николаја.
Николај је управо велики Србин, зато што је велики православац. А његов програм је био да, без Православља нема родољубља, а родољубље му је био рам око иконе Христове. Родољубље је својеврсна педагогија за хришћанско човекољубље.
Све је то ујединио св. Николај у својим делима, која одишу Православно-светосавским родољубљем и човекољубљем.
Кроз векове наше трагичне, али и славне историје, Срби имају један особени усуд.
А то је да буду крстоносни и распети народ, народ који живи због Васкрсења.
И данас, у глобализованом свету, тај усуд се није суштински променио. Промениле су се технике и домени ратовања. Једно од најпогубнијих глобалистичких оружја управо је уперено ка уништавању националног идентитета, између осталих, и српског народа.
У таквом једном историјско-егзистенцијалном конетксту, бити Србин, а не бити православац и родољуб, равно је државном, друштвеном и духовном самоубиству.

Владан Нешковић, вероучитељ