Име Ђорђе је грчког порекла и значи: онај који обрађује земљу; земљорадник, пољопривредник. У ширем смислу, можда би се могло превести и-сељак.
Толико много поштована слава, Ђурђевдан, у “земљи сељака на брдовитом Балкану”, и препознатљива икона победоносца Ђорђа на белом коњу изнад смртно рањене аждаје, као да нама Србима данас делује као опомена и идеал.
Опомена-да нам села умиру, да су сељаци најдискриминисанија групација у “земљи сељака”, да су разноразне аждаје развалиле чељусти да прогутају и сељака и село, али и плодне оранице…
Идеал-да само освећењем можемо достићи и просвећење, да је борба непрестана, да је вера у крајњу победу добра заснована на темељу вере у Праведнога Бога, да је успех зла-привидан и кратког даха.
Да је земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека.
Свети српски сељак, и ратник, и великомученик, попут светог великомученог Ратника( св. Ђорђе је по занимању био војник), и даље одолева, и даље оре…
И даље ће орати…
Ако не земаљске, а оно,
Небеске њиве…
вероучитељ Владан Нешковић
