Јутрос се причестих, многи се причестише…
Пред очи ми изађоше сви српски мученици на челу са св. кнезом Лазаром…
Питам се, каква је разлика између њих тада и нас данас?
Очигледно је да смо много мање храбри него они, да нам је вера млака или никаква у односу на њих.
Међутим, сви смо се причестили истим Христом, Који је исти јуче, данас, сутра, и у векове.
Христос нас повезује, Христос нас све држи у својим рукама, Христос нас надахњује…
Данас, у време потрошачке цивилизације, воде се другачије битке, па и овакве- електронске.
У добу суровог материјализма, права је привилегија да неко своју земљу може назвати отаџбином.
Привилегија је да неко може храбро рећи да је изгубљено само оно чега се добровољно одрекнемо.
Привилегија је узвикнути да Косово и Метохија не припада само данашњим Србима, већ пре свега оним Србима који су Косово натопили својом крвљу, али и оним нерођеним Србима који то планирају.
Није само српска крв проливана Косовом, већ пре свега Христова, Којим су се мученици причешћивали, и Којим се ми грешни јутрос причестисмо…
Најзад, привилегија је, да неко уопште прича о томе да је “земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека”.
Привилегија је и писати о томе, држати предавања, ићи на поклоничка путовања по Космету…
Привилегија је да неко пуног срца, на сав глас, данас може запевати:
“Грачаница сва у сјају, дочекује Видовдан…”
вероучитељ Владан Нешковић
