Задушнице. Сама реч каже: за душе.
За чије душе? Шта је за душе?
За душе наших милих и драгих који тренутно нису са нама. За душе оних које смрт растави од нас. Да, растави, и ништа више. За наше упокојене, који су уснули, који спавају…
Христос пореди смрт са сном кад каже за Лазара:“Идем да га пробудим.”
Зар су они који спавају мртви?
А шта то треба да буде за њихове душе?
Шта то треба да учинимо за њихове душе?
Добро или зло?
Сигуран сам да сви желе добро за своје упокојене.
Али, да ли сви и чине добро за своје упокојене, велико је питање…
Шта треба души?
Храна? Пиће? Цигарете?
Или:
Литургија? Молитва? Милосрђе?
Мислим да је овде одговор сувишан.
Има један мудар човек који рече да је најбоље што можемо учинити за наше упокојене, наше сопствено покајање-наш преображај сопственог живота.
Владан Нешковић, чтец-вероучитељ
