Данас су задушнице.
Празник упокојених, не мртвих, јер мртвих нема.
Постоје само духом мртви.
Празник наших милих и драгих, са којима тек треба да се састанемо, јер, смрт је растанак.
Најтежи могући растанак, али, ипак, само-растанак.
Када се растанемо са неким кога волимо, тужни смо…
Али, ако верујемо да ћемо се поново видети, и живети заједно, и то заувек, онда наша туга, оплемењена вером и молитвом, постаје радосна туга.
И чекамо с љубављу поновни сусрет…
Док још чекамо, веза не престаје.
Веза је Бог.
Пошаљимо нашим милим и драгим дарове љубави, у виду молитава, милосрђа и добрих дела, преко Христа, Бога нашега.
Пошаљимо им себе преко Светог Причешћа, јер смо у Христу невидљиво, али истинито сједињени, као што један и исти ваздух повезује све људе света.
Једино је то потребно нашим упокојенима!
Оставимо се брига око хране, пића, ваља ли се ово, ваља ли се оно.
Свећа, жито, вино, мед, погача, тамјан, и ништа више овоземаљско.
Један мудри човек рече, да је најбољи дар нашим упокојеним, наше сопствено покајање.
Христос васкрсе,
а с Њим и наши вољени,
па и ми, грешни, још увек само земаљски…
Видео сам један бели споменик на гробљу, и на њему најрадосније речи:
Чекам Васкрсење мртвих,
и живот будућег века. Амин.
Владан Нешковић, вероучитељ
