Будућност вуче човека кроз живот.
Познато је, што је циљ јаснији, остварљивији је.
И замишљање ту долази до изражаја, а онда и осећај као последица јасних мисли.
Ми идемо сутра на посао. И верујемо да ћемо стићи.
Дакле, и вером живимо.
Ко нам гарантује да ћемо и стићи тамо где смо се упутили? Нема сигурне гаранције, осим вере.
Који је главни циљ човековог живота?
Од одговора на ово питање зависи какав ће бити човеков живот?
Дубоко верујем да нисмо створени за “црну рупу”, за вечни мрак. Није логично.
Дубоко верујем да, ако смо створени, а чињеница је да нисмо сами себе створили (Родитељи нас нису могли створити, јер у трену нашег зачећа, немају представу како ћемо изгледати, а знамо да свако ко нешто ствара, мора да има слику онога шта ствара, шта више, у том трену, родитељи нису баш у стању да о нечему промишљају.), постоји Савршени Уметник који је створио свемир и украсио га човеком.
За шта смо створени?
Ако верујемо да је тај Савршени Уметник још и Отац који нас је из љубавио створио, а при том је још свемогућ и бесмртан, онда се одговор сам намеће
-створени смо за вечност, вечност у љубави и радости.
Међутим, та вечност, која почиње Зачећем, тек треба да наступи.
То је главни мотив нашег живота. Будућност, из ње црпимо наше снаге за садашњост, а ослањамо се на богату прошлост свих оних људи који су сведочили да живе због те будућности.
Живети за будућност, за вечни живот у љубави, јесте смисао наше садашњости.
Кад се мало боље погледа, садашњост и не постоји. Постоји у нашем живом сећању оно што је било, и постоји оно што планирамо да урадимо.
Ако се трудимо да остварујемо, то што планирамо, у складу са том Вечном Љубављу која нам долази из будућности, онда се можемо надати Светлој Будућности.
А када она наступи, неће више бити ни прошлости, ни садашњости, ни будућности.
Биће само-Вечно Сада.
вероучитељ Владан Нешковић
