У недељи 27. по Духовима, Јеванђеље по Луки (13, 10-17), доноси нам тишину суботњег дана, док је Исус поучавао у синагоги, поглед му пада на жену повијену већ осамнаест година. Она не говори, не моли – само стоји, као да се навикла на своју сенку ближе прашини него небеској светлости. Нико је више није ни примећивао — навикли су се на њену ћутњу.
Али Христос је види и чује, како само Богочовек може. Позива је једноставно, нежно, као што се зове давно изгубљена кћер. Изговара реч која сеже дубље од сваке ране: „Ослобођена си.“ Његов додир ломи невидљиве окове, и жена се исправља – не само телом, већ као да јој се буди и душа, упијајући светлост као после дуге ноћи. Ћутање постаје славословље Богу, Који је исцели.
А онда лицемерни урлик старешине синагоге на правило глуве тишине суботе — све што стоји између човека и милости. Исус му одговара речима које секу као светлост – Ако ослобађате животињу да пије воду, зар није достојно пустити на слободу кћер Авраамову? Господ открива тврдоћу људског срца које уме да чува слово закона, али заборавља његов дух. Јер шта је субота ако не дан милости? И чему закон ако не да човека приведе слободи? Радост милости Божије се разлива као топлина на хладном камену. Тишину развеја славопој Неба и земље.
И народ Божији се радује, јер пред њима стоји живи доказ Божије доброте – човек исправљен, поново уздигнут, поново окренут небу.
Протонамесник Александар Вучај
