Литургија недељом у 9:00, суботом и празницима у 7:30 • Јутрење у 7:30 • Вечерње у 18:00 • Бденије суботом у 18:00

Пастирско писмо

Беседа на Мк. 2,1-12 и Јн. 10, 9-16

Браћо и сестре, Народе Божји,

Ево речи Божје која нам говори о вери, јединству, постојаности, саборности, сили и снази заједнице. Имамо веру убогог и несрећног човека да Христос јесте Бог, али и његових ближњих, који заједно са њим исповедају исту веру. Њихова је вера – вера заједнице, вера Цркве. Вера Духа Светог, најјача и најсилнија.

Ово је време покајања, поста, смирења и сабирања у себе. Предавања Богу, који је једини властан отпуштати грехе и чија је љубав и милост неизрецива. Али имајмо на уму увек, да сила те вере има своју пуноћу кроз заједницу у Духу Светом, кроз Цркву и Литургију. Нека нам четворица људи из Јеванђеља, који су носили одузетога, буду пример те заједничке снаге и вере, да свога ближњег, кроз подвиг, принесу Господу, не би ли га исцелио. Ма колико да је била јака вера болесника, она се пројавила кроз љубав његових ближњих и хтења да му помогну. Ето дивног примера свима нама.

Вољена моја браћо и сестре, каже Господ Исус Христос у данашњем Јеванђељу: “Ја сам пастир добри. Пастир добри живот свој полаже за овце.” Христос је Пастир добри, Архијереј, Првосвештеник, Глава Цркве која је Тело Његово. Он положи живот за нас и Васкрсе за нас, за стадо своје. Црква Његова је стадо мирно у Духу Светом, сабрано око свога Пастира. И нема звери и силе која јој може наудити, која је може срушити. Јер ко сме на Духа Светога?

Једне дневне новине су недавно објавиле информацију да људи у Србији губе поверење у Цркву, због недавних догађаја у Рашко-призренској Епархији и раскола расчињеног владике Артемија. И прво што се запитамо, да ли се у Бога и Цркву има поверење или у Бога имамо веру? Вера је много дубљи и виши однос од поверења. Она је предавање, смисао човековог живота и постојања. Вера није никакво пролазно емоционално стање, већ животна сила и енергија, смисао бића и свега што живот јесте. Јер све наше сабира се кроз веру у Бога, кроз Цркву и из тог односа љубави и самопредавања извире као животна сила и сам Живот. Наш идентитет и биће се темеље на томе. Бити Хришћанин није звање, већ живот.

Најамника је било, има и биће их, како нам Јеванђеље сведочи, и покушаће да чувају стадо Христово, али разбежаће се пред зверима и лоповима, јер не маре за овце своје. Христос говори: “Ја сам пастир добри и познајем своје, и моје мене познају.” Вером сведочимо да познајемо свога Пастира, да би Он познао нас. Не тражимо Духа Светог тамо где га нема, нити Пастира међу најамницима. Немојмо маловерјем да дозволимо лопову да “украде и закоље и упропасти” мирно стадо. Од свога постања свет је искушење Цркве, јер она постоји да би га преобразила, учинила иконом Царства Божјег. Христос је врата и двери света, кроз која свет пролази да би живео вечно, да би испунио смисао свог постојања, да би се пројавио као Божји свет и творевина. Христос, као Пастир добри је Глава Цркве. Тело Његово смо сви ми, са Сабором епископа, који кроз саборност и једнодушје вере у Духу Светом, исказујемо Цркву као непобедиву “тврђаву” – камен чврсти, коју ни врата “адова не могу надавладати,” нити најамници ада, нити крадљивци душа.

И питамо опет – Ко сме на Духа Светога? Из тога разлога, не страхујмо и не бринимо, него вером, надом и љубављу сведочимо свету Васкрслога Христа. Благовестимо радост Васкрсења и милосрђем дарујмо мир Христов свету.

Јереј Александар Вучај