У Ваљеву,
11. март 2020.
Преосвећени Владико, браћо моја презвитери и саслужитељи,
Данас желим да Вам говорим о љубави. А шта је друго овај дан и ово свето сабрање, у коме попут покајаног царника или распетог разбојника, ширимо руке своје и отварамо срце, него дивни дан љубави, испитивање срдаца и најдубље зарањање у сопствену душу. Управо тај искорак нашег бића из себе кроз покајање, јесте бесцени дар љубави Божије, јесте сјај иконе Божије у нама, нашег човештва и презвитерске службе која нам је од Бога дарована.
Реч љубав јесте и биће најдивнија реч изговорена људским језиком али је за нас православне Хришћане и презвитере Цркве Христове, она много више од једне речи. За нас је љубав Бог, Надсуштаствена Тројица, Љубав је Христос Логос, Живот, начин живота и постојања. Љубав је Црква Духа Светога, сваки човек у њој али и ван ње. Христолика и Духоносна Љубав свештеничке службе јесте достојанство и неизрецива част, скупо плаћена Христовом Крсном жртвом и крвљу хиљада свештеномученика и исповедника по чину Мелхиседекову, и као таква јесте страшна обавеза, залог и талант који ће нам Господ тражити у Дан Свој. То крсно бреме изискује од нас непрестано и свакодневно преиспитивање наше људске и свештеничке савести, да би смо засијали Духом Светим пред људима и Црквом Христовом.
Мера наше хришћанске савести јесте Богочовек Христос, а аршин сваке наше речи, дела и живота јесте Љубав и то Распета, Љубав која не тражи своје, Љубав која пати и која се радује са сваким човеком. Реч утехе које смо позвани да упућујемо, треба да надилази садашњи и пролазни тренутак и да се ваплоти у живи Живот, наду и љубав Цркве и Царства Божијег. То је Љубав која Васкрсава, води у васкрсењски живот, која развејава таму, људски очај и безнађе, које отвара очи пред Лицем Христовим и води у сладост и радост вечности.
Браћо моја, не смемо да губимо људе у бесмислу светске стихије јер наша је пред Богом обавеза да их ловимо у мрежу љубави, божанског живота, смисла и човекољубља. Сваки човек је микрокосмос, икона Божија, гладна и жедна Љубави Божије у потрази за вечним животом. Ми смо ти призвани, да својим јеванђелским животом, трудољубљем и жртвом, отварамо очи духовно мртвима, да сваког човека са духовне маргине и мрака незнања, приведемо за Трпезу Господњу, да се у Духу Светом зарадује и загрли Победитеља смрт, најслађег нашег Христа.
Наша лична жртва и наших породица, жртва времена и енергије, треба да буде подвиг непрестаног усавршавања, узрастања и труда у ваплоћењу Јеванђеља у животу сваког нам повереног парохијанина. Да смело, храбро и очински одговорно и надахнуто проповедамо да истинити живот није ни ријалити, нити шопиг-мол. Да неуморно опомињемо да безглава јурњава у пролазном и трулежном, јесте махнита трка око надгробне раке, у коју се сви, пре или касније, оклизну и упадну.
Браћо, проповедајте младим људима који желе да напусте Србију, а то јесте велики проблем нашег друштва, да су тамо негде у белом свету ‘‘грки залогаји хлеба,’‘ како каже Шантић, али и да се ‘‘не живи само о хлебу, већ од сваке речи која излази из уста Божијих,’‘ како нас учи Свето Писмо. Сведочите им љубав према Српској Цркви и отаџбини, коју су нам у залог оставили Свети Симеон и Сава. Проповедајте им Живога Христа, смисао живота, молите се за њих, или бар тражите реч од оних неумољивих, да тамо далеко, неће заборавити ко су, своју веру и идентитет.
Свет у коме живимо пати и уздише, али воли и исчекује. Епидемија глобалних размера, нова мигрантска криза, страдање нашег народа и Цркве у Хрватској, на Косову и Метохији и на хиљаде деце и људи који кроз снег и ветар у свештеним Литијама у Црној Гори, бране своју веру и српско име, јесу грдна патња и страдање али и вапај, призив и излив Љубави и благодати Божије. И нису ли управо те мале дечије стопе у снегу црногорских урвина, громки позив нашој свештеничкој савести и служби, да сваки пут кад ставимо епитрахиљ на себе, не стављамо лепо вежени украс вере, већ васколико најслађе Православље, чију жртву епитрахиљем славимо и оно слави нас. Састрадавањем са човеком и Црквом свакога од нас, јесте исијавање најсилније вере и љубави, јер када смо најслабији тада смо најачи и Христос живи у нама, по речи Апостола Павла. Веру морамо усрдно, трзвеноумно, молитвено и саможртвено да бранимо љубављу и надом. То је Крсни пут на чијем концу је Васкрсење и радост. Из највећих страдања изницали су најлепши хришћански цветови, који су пустињу света бојили најлепшим бојама, а ваздух пунили миомирисом Духа Светог.
Када су преживелог логораша питали, како може да верује у Бога после Аушвица, он им је одговорио: ‘‘Тек после Аушвица могу да верујем у Бога!’‘ Управо је наша презвитерска служба дужна да сабере ту силну веру из муке и страдања, у Цркву, у заједницу Духа Светог, у Тело Христово и да покаже пут Царства Христове Љубави.
Љубав једина остаје и ван ње ништа не постоји. Бог је Љубав. Бог је са нама. Амин.
Протонамесник Александар Вучај
