Горе имајмо срца

Господ Исус Христос је у својој Беседи на Гори рекао: „Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“(Мт. 6,21), указујући људима да се сва земаљска блага, првенствено због сујете, прекомерно сакупљају, а да су она сва бескорисна јер нестају, кваре се и неко их на крају отме. Чак и да човек никада не остане без њих, велика је мука за човека да буде заробљен бригом о богатству, ретки су они који знају кад да стану да не би постали његови робови. Велика је ово и вечна истина јер многим људима је срце, односно цело биће њихово, заробљено, заслепљено и обезчовечено великом жељом за што већим богатством. Циљ је јасан и сва су средства дозвољена. Свесно или несвесно заборавили су шта је важно за човека, а Христос је рекао: „Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“ (Мк. 8, 36 – 37). Кад се изађе пред Бога ни највеће богатство ништа неће значити, биће само питање где ти је било срце?
Света Литургија, највећи израз љубави Божије према свету и човеку, тражи од човека чисто и спремно срце, тражи целог човека. Због тога, пре најсветијег дела Свете Литургије, односно пре освећења Дарова, она подсећа човека да не може бити ту ако има нешто против некога, ако му у срцу има мржње, зависти, сујете, злобе, и свега другог што прља тај орган и инструмент спознаје света и Бога. „Љубимо једни друге…“ у ствари значи измирите се и целивајте се целивом светим да бисте били достојни Жртве Христове. После тога служитељ узглашава: „Горе имајмо срца“, и заиста „у овај страшни час приличи да сви срце имамо горе, у Богу, а не доле на земљи, прилепљено земаљским стварима“, каже Свети Кирило Јерусалимски. Народ одговара: „Имамо их ка Господу“, јер „у овом тренутку нико не може и не сме устима изговорити „Имамо их код Господа“, а умом својим да остане везан за животне тегобе. Свагда на уму треба имати Бога, а уколико је ово због људске слабости немогуће, у крајњој мери у овом тренутку треба се љубављу потрудити“ (Свети Кирило Јерусалимски).
Света Литургија је срце Цркве и Хришћанства, а срце је центар човековог бића, она је икона Царства и ако је човек стави у своје срце као насушну потребу, чуће речи: „Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света“(Мт. 25, 34).
протонамесник Бранко Чолић