Сергеј Шмеман рођен је у месту Кламар у Француској, 1945. године у породици Александра и Јулијане Шмеман. Школовао се на престижним америчким високошколским установама и веома рано започео плодоносну новинарску каријеру у престижном листу Њујорк тајмс. Добитник је Пулицерове награде за 1991. годину, када је извештавао о уједињењу Немачке и паду берлинског зида. Аутор је награђиваних књига и једног документарног филма, остварења важних за поимање кључних геополитичких проблема данашњице. Радио је као дописник из Москве, Бона и Јерусалима. Тренутно је колумниста и члан уредничког одбора Њујорк тајмс.
1.Будући да је рођен на развалинама руског царства, на самој граници новоствореног Совјетског Савеза, Ваш отац није имао прилику да упозна Русију својих родитеља и предака у пуном смислу речи. Међутим, пригрливши руску православну духовност у раном детињству, са њом је прихватио и судбину вечитог емигранта, која је умногоме одредила његов идентитет. На таласу избегличког покрета из Русије, породица Вашег оца уз остатак изгнаника оданих православљу и збаченој монархији, налази своје привремено уточиште у Београду, тадашњој престоници Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Како је, према Вашем сећању, о. Александар Шмеман памтио боравак своје породице у Београду? Да ли је помињао своје утиске из Београда у доцнијем периоду живота? Да ли је живот у Београду оставио трајни утисак на њега?
- Сергеј:
Отац Александар је био дете када се његова породица настанила у Београду, боравак није трајао дуго. Али, отац Александар се увек сећао своје дечачке службе у олтару руске православне цркве Свете Тројице. Када сам први пут посетио Београд шездесетих година, свештеник се још увек сећао да су „Саша и његов брат близанац Андреј“ служили у олтару. Емигрантски идентитет који помињете био је предмет разговора седамдесетих година. Васпитан као и сви његови вршњаци, да посматра себе као „руску избеглицу“, описивао је како је једнога дана схватио да никада није био у Русији, тако да у ствари из ње није могао ни да емигрира. Верујем да је та спознаја представљала ослобађајући моменат, када је почео да раздваја православље од било које етничке одреднице. Та свест је дошла до изражаја када се наша породица преселила у Сједињене Америчке Државе 1951. године, а отац Александар укључио у пројекат стварања Америчке Православне Цркве. Замисао при оснивању те цркве није почивала на прихватању нове етничке цркве, већ успостављању цркве отворене за све верујуће. У исто време, отац Александар је задржао блиску културолошку повезаност са Русијом. Учествовао је у емитовању недељног радио програма о цркви, под називом „Разговори са оцем Александром“, намењеног народу у Русији. Уз то, његово познавање руске књижевности било је изванредно. Одржавао је и курс на Колумбија Универзитету о „религијским мотивима у руској литератури“ и посветио слушаоцима у Русији серију предавања на радију о основама руске културе (сада објављених у форми књиге).
2. Породица се из Београда преселила у Француску, где је Ваш отац заједно са својим братом близанцем Андрејем започео образовање у руском кадетском корпусу. С обзиром да је у то доба био у годинама формативно важним за младог човека, чини се да је Француска, а нарочито Париз оставио неизбрисив траг при обликовању назора Вашег оца. Он је, несумњиво, свесно или несвесно, прихватио много аспеката француске културе. У свом дневнику је писао да му се чинило да потоње генерације Руса никада истински неће разумети руску емиграцију, која је одрасла на ободима француских села и по њему представљала „прошлост у садашњости“. Да ли мислите да је то тачно? Ако сте сагласни, да ли за то налазите потврду у сопственом искуству? Такође, недвосмислена позитивност просијава кроз текстове Вашег оца. Тврдећи да се „истина не открива бунтовном срцу“, као да је узгредно откривао да је и он сам прихватио разне утицаје, интегришући их у сопствену личност, остајући истовремено утемељен у вери светих отаца. По Вашем мишљењу, које од француских искустава је највише деловало на уобличавање карактера Вашег оца?
- Сергеј:
Мислим да сте у извесној мери, тачно одговорили на сопствено питање. Као што сам назначио изнад, мислим да се отац Александар „ослободио“ емигрантског менталитета, што му је допустило да прихвати Француску, Европу и на крају Америку. У кадетском корпусу био је издвојен од директора као младић изванредног ума. Директор, генерал Римски-Корсаков упознао је мог оца са литературом (књижевношћу и поезијом). Мој отац је још као младић схватио да уско руско образовање није за њега, стога је наставио школовање на француском лицеју. Познавао је француску књижевност, као и руску и енглеску, а своје омиљене ауторе наводи често у својим дневницима. Обожавао је Париз, познавао га и остао блиско повезан са Руским Студентски Хришћанским Покретом и његовим гласилом (Весник). Отац Александар је целог живота брижљиво пратио француску мисао. Био је претплаћен на француске часописе (L’ Express, Le Point, Nouvel Observateur) и редовно посећивао француску књижару у Њујорку, како би купио најновија издања.
3. Говорећи о позитивности и „бунтовним срцима“, можемо закључити да су ово главне одлике данашње Француске, али и читаве западне Европе. Чињеница је да се нихилизам, заоденут конзумеристичким и конформистичким принципима пласира као врховна, позитивна вредност. У домену „бунтовних срца“, мислим на одбацивање религије и Бога, тј. хришћанског учења и литургијског начина живота. Пре свега, алудирам на моралну деградацију која се огледа у многим аспектима живота, нарочито у сфери брачних и породичних односа. Иако склон да се концентрише на позитивно, о. Александар Шмеман никада није оклевао да грех назове грехом, девијацију девијацијом, а промашај промашајем. Будући да је Ваш отац стекао теолошко образовање на Православном богословском институту Св. Сергија у Паризу, преживео нацистичку окупацију Француске и за то време засновао породицу, које речи мислите да би употребио да опише данашње стање у Француској и остатку западне Европе? Посебно по питању широко распрострањене русофобије; да ли би му таква промена била разумљива, имајући у виду да је не тако давно, Француска пружила уточиште и нови дом руским избеглицама и тиме допринела стварању човека од таквог значаја какав је био отац Александар Шмеман?
- Сергеј:
Бојим се да се не усуђујем да стављам речи у уста свог оца или нагађам како би реаговао на тренутне догађаје. Сигуран сам да сте открили да је у животу увек гледао ширу слику и одбацивао оно што је називао „редукцијама“ животних изазова на конкретне „проблеме“.
4. Одласком Ваше породице у Америку педесетих година, Ваш отац се изнова сусрео са окружењем у коме је била присутна руска емигрантска политика. Кроз своје радове, увек је изражавао дуалност њеног значаја и значења. На једној страни, наишао је на „оронуле“ старе људе, сада његове нове парохијане, како у полусрушеним кућама показују портрете својих предака и листају албуме у којима су била овековечена имања и призори из давно прохујалих времена. На другој страни, сусрео се са новодошлим дисидентима из Совјетског Савеза, са којима је делио интелектуалне склоности, али чије је мотиве подозревао и са којима није имао ништа заједничко у погледу вредности. Но, одржавао је непрекидни контакт и са једном и са другом страном. Веровао је да се дијалогом може постићи, ако не културна синтеза, онда макар развитак живог односа, који би послужио на корист и опште добро руског народа. Оно што је изједначавало две емигрантске скупине, јесте мишљење о. Александра Шмемана да ниједна од Русија из њихових програма и памфлета заиста не постоји. Наиме, да не се ради о живој Русији, већ само о низу идеолошких пројекција изван сваке стварности. Како видите руску дијаспору и њену улогу у Сједињеним Државама данас? Такође, да ли мислите да америчке елите негују своју идеју непостојеће Русије у смислу онога каквом је творевином сматрају? Да ли допуштају постојање руске државе изван оквира сопствених пројекција о њеној судбини? Да ли мислите да у очима западних елита и јавности, Русија има право да постоји онаква каква јесте? Да ли је пак могуће отварање искреног дијалога који ће дати резултате у своје време?
- Сергеј:
Нисам сигуран да се слажем са начином на који сте поставили питање. Отац Александар никада не би назвао старе емигранте „оронулим“ или одбацио њихова сећања. Они су, ипак, представљали његову породицу и његово колективно сећање. Такође, не верујем да је „сумњао“ у намере нових руских емиграната. Напротив, мислим да га је обрадовало сазнање да је након затишја током стаљинистичких година, права руска култура преживела. На ту тему емитована је једна од његових емисија на радио програму, коју су многи совјетски писци упамтили, јер их је уверила да Русија није смрвљена. Постојала је, наравно, огромна разлика између „старе“ и „нове“ руске емиграције, али ниједна група није имала јединствену идеологију. Многи „нови“ емигранти ступили су академију Св. Владимира уз „старе“ емигранте. Уопште, мислим да Ваше питање циља на поделу, која је дошла до изражаја у Сједињеним Државама. Већину припадника Америчке Православне Цркве, а стога и већину људи са којима се о. Александар сусретао на академији, чинили су карпатски Руси(ни), који су емигрирали у 19. веку и стога се разликовали од политичке емиграције 20. века. То су били потомци радника, који су као и други европски емигранти дошли да изграде бољи живот, када је дошао у Америку, о. Александар је затекао четврту или пету генерацију. Они нису сачињавали „дијаспору“ у класичном смислу (популацију која је наставила да живи унутар стране културе) постали су Американци. Рекао бих да су се Руси који су их пратили у 20. веку, такође лако утопили у Америку. То се такође односи на Ваше питање о америчким елитама и Русима. Из разлога које не разумем потпуно, нико од америчких Руса никада није формирао јаке организације или лобије, на начин на који су то чинили Грци или Италијани. Руси су се расули широм различитих сфера америчког живота, стога не налазим да постоје широко распрострањени стереотипи о њима. Путинова Русија је другачији случај. Путин је перципиран као криминалац. Али, то не утиче на третман Американаца руског порекла.
5. У дневничким забелешкама Вашег оца, наилазимо на спорадичне белешке о Србима и Српској Православној Цркви у Америци. Да ли Вам је отац некада говорио о српској емиграцији и његовом додиру са њом? Да ли сте имали прилике да упознате Србе у Америци, ако јесте, који је Ваш утисак о српској дијаспори?
- Сергеј:
Авај, не сећам се ниједног разговора са оцем о српској дијаспори у Америци. Но, увек је било по неколико српских студената у академији Св. Владимира. Веселин Кесић је био веома поштовани професор Старог завета овде, а један од српских дипломаца је био председник удружења бивших студената. Срби су представљали значајан део америчке православне заједнице којој је о. Александар служио.
6. Како видите малу православну земљу као што је Србија, смештену између истока и запада у тренутку сукоба међу великим силама?
- Сергеј:
Ово је тема за дуг и посебан разговор, а да будем искрен, то је питање које бих желео да поставим Вама. Историја Србије је увек била сложена и тешка и не постоји једноставан одговор.
7. Ваш отац је веровао да једино гордост, која је претворила анђела светлости у ђавола има власт да погубљује људе. Као лек против гордости, видео је радост, једноставност и поверење. Да ли мислите да се важни историјски сукоби могу разрешити на овај начин? Пишући о осећају за време, као о бескрајно хришћанском осећају, Ваш отац као да нас све упозорава. Да ли ће меродавни кругови имати довољно осећаја за време, искрене бриге за саговорника и његово постојање или барем препознати моменат када се укаже последња шанса за окончање конфликта?
- Сергеј:
Поново ме питате да протумачим очево размишљање. То бих препустио Вама и онима који га упознају кроз његове списе, Ви ћете можда моћи да кроз његово учење пронађете начине да се суочите са проблемима данашњице. Отац Александар је помно пратио политику и светска збивања, али не сећам се да је икада предлагао начине на који вера може да реши светске геополитичке конфликте. Као што сам већ нагласио, тридесет година је сваке недеље учествовао у емитовању емисија за Русију, али његова мисија није била да понуди политички савет. Он се обраћао људима као браћи и сестрама покушавајући да са њима подели своју визију истине, вере и живота.
8. Вратимо се једноставности као леку против гордости. Ваш отац је уживао да борави у природи, али је осећао да се истинско хришћанско искуство може постићи само животом у граду (јасна референца на Јерусалим), мислећи да је село превише склоно да слави природу и стога подложно да лако склизне у паганизам. Живот у граду, данас, оптерећен је сваковрсним искушењима. Читајући дневнике Вашег оца, све више сам убеђен да су и онда била заступљенија у западном него у источном блоку, на који је свет био (или јесте) подељен. Нажалост, глобализација је допринела убрзаном ширењу трендова, од којих су најбржи они негативни. Ваша породица је имала псе још пре доласка у Њујорк. Неке су Ваши родитељи удомили са улице, као што је писала једна од Ваших сестара. Љубав према псима се на страницама Вашег оца и сродника очитава у хармоничној породичној атмосфери. Уопште, љубав према животињама за Вашег оца представљала је могућност да завири у највеће тајне Божије творевине. Међутим, када из тог контекста издвојимо породицу и изједначимо поседовање пса са заснивањем породице, добијамо потпуно другачију слику. У Србији, појава изолованих младих људи, опседнутих својим љубимцима постаје све чешћи феномен. Као грађанин једне од западних метропола, сматрате ли да је то условљено поништавањем традиционалне породичне структуре? Да ли је парадигма отуђеног власника пса постала један од симбола неопаганизма?
- Сергеј:
Уз дужно поштовање, саветовао бих опрез према преинтелектуализацији и преинтерпретирању живота о. Александра. Његова љубав према граду, селу и животињама је у ствари далеко једноставнија – била је то љубав према животу у свим његовим дивним манифестацијама. Волео је град, зато што је одрастао у граду. Волео је улични живот, његову вреву и енергију. Ходао сам улицама Париза и Њујорка са њим и било је то заиста вежбање радости. Јео би кобасицу на улици, затим бацио новчић уличном виолинисти и седео у кафеу. Волео је и село. Имали смо и имамо, колибу на језеру у Квебеку (Канади) где смо саградили капелу. Тамо је у миру могао да се посвети писању, а волео је и да плива и одлази у дуге шетње. Дакле, радило се о прослављању живота, а не о сведочанству по коме треба живети. Што се тиче паса, о. Александар их је једноставно волео, ништа компликованије од тога. Неколико година смо имали и папагаја и упркос екстремној заузетости, о. Александар је проводио сате учећи птичицу како да му слети на прст и изађе из кавеза. За мене, то је важно сећање и надахнуће живота мога оца: прослављање живота као Царства.
Интервју спровео Никола Станковић из Обреновца, докторанд историје на Филозофском факултету Универзитета у Нишу
